Film Frenk (Frank) irskog reditelja Lenija Abrahamsona snimljen je 2014, a iste godine imao je i premijeru na američkom festivalu nezavisnog filma Sandens (Sundance Film Festival). Svojom potpuno nesvakidašnjom umetničkom vizijom i posve specifičnom estetikom Abrahamson nam izlaže priču o pitanju od davnina poznatom ljudskom rodu: Šta je uopšte i odakle dolazi inspiracija?
Međutim, pre nego što se počnemo baviti sržnim problemom ovog dela, nameće se veliki broj ostalih nešto manjih, ali ne i manje značajnih, pitanja.
Žanrovski, ovo ostvarenje može se posmatrati kao (crna) komedija, pošto sadrži izuzetno veliki broj crnohumornih replika. Značajan je udeo muzike, koja je za potrebe filma zaista stvarana i izvođena od strane glumačke ekipe, pa se time može svrstati i pod okrilje žanra muzičke komedije.
Moraju li umetnici nužno biti duševno poremećeni?
Na samom početku filma upoznajemo protagonistu ove priče – riđokosog mladića Džona (Donal Glison), inače sasvim običnog kancelarijskog službenika, ali i pritajenog umetnika (muzičara) u potrazi za stvaralačkim nadahnućem. Džon stoji na morskoj obali pokušavajući da dobije ideju za komponovanje nove pesme: mislima mu kruže različite melodije, međutim nijedna se ne zadržava previše.
Naizgled ne naročito bitan, ali zapravo od posebnog značaja je kadar u kome, dok hoda ka svojoj kući, vidimo nakratko izgled Džonove ulice: vizuru uredno poređanih ljupkih kuća u predgrađu, ljubazni pozdrav suseda. Ovo će biti detalj na koji će se reditelj vratiti u cilju uobličavanja slike prikazanog.
Međutim, ovaj ušuškani svet ubrzo uzdrmava potpuno neočekivana pojava ekscentričnog benda sa kojim Džon ima priliku da nastupa, posle samo jednog (naizgled slučajnog) susreta, a koji ga odmah zatim i gotovo bez pitanja odvodi sa sobom u irsko seoce Vetno kako bi snimili novi album.
Alternativni rok sastav nosi naziv The Soronprfbs, a ovaj je naziv toliko avangardan da čak ni sami članovi ne znaju kako se tačno ime njihovog benda izgovara.
Među članovima sastava vlada izuzetno čudna dinamika: tu su Don (Skut Maknaeri), koji se poverava Džonu o svom bogatom iskustvu sa boravkom u mentalnim ustanovama, impulsivna i agresivna Klara (Megi Džilenhol), nabusiti Francuz Barak (François Civil), koji priča (i proklinje) isključivo na svom maternjem jeziku, i tugaljiva Nana (Karla Azar) koja ne progovara skoro nikada.
Zajedničko im je, naizgled, jedino nepoverenje prema novom članu. Međutim, ono što (ili onaj ko) najviše privlači Džonovu pažnju je upravo – Frenk.
Frenk (Majkl Fasbender) glavni je pevač i u neku ruku vođa čudnog sastava, a posebna bizarnost u njegovoj pojavi je činjenica da nosi ogromnu papirnu glavu na svojoj i nikada je ne skida. Ni kada spava, jede ili se tušira – apsolutno nikada.
Što više vremena provodi u okruženju benda, Džon se sve više privikava na neobične rituale svojih novih kolega – oni sami dizajniraju svoje instrumente služeci se naizgled običnim predmetima (kvakama, flašama, kofama), izvode (pomalo uvrnute) vežbe kako bi se što temeljnije spremili za snimanje albuma i, uopšte, ponašaju se veoma nesvakidašnje.
Za Džona pak najintrigantiji od svih (p)ostaje upravo Frenk, jer ubrzo otkriva i njegove ostale osobine: najčešće je prijateljski nastrojen, a ipak ume biti i pomalo napet i povlačiti se u samoću.
Ono što ga pritom najviše definiše jeste njegov nesumljivi muzički talenat, nadarenost koja mu omogućava da vidi i najsitnije detalje banalne svakodnevnice i pretoči ih u izuzetnu umetničku tvorevinu. Džon je fasciniran ovim umetničkim strujanjem koje njemu samom uvek nekako izmiče.
Pored ovoga, stalno se pita šta se zapravo krije ispod te papirne maske, da li je to čovek čije je lice unakaženo i koji je to opskurni razlog njegovog skrivanja.
Džon: Mogu li da te pitam nešto? Zašto nosiš to?
Frenk: Misliš da je čudno?
Džon: Pomalo.
Frenk: Pa, normalna lica su takođe čudna. Način na koji su… glatka, glatka, glatka… I onda – bum – sva čvornovata i ispunjena rupama. Na šta liče oči? Na film naučne fantastike! A da ne počinjem o usnama – kao obodi su veoma ozbiljne rane.
Nakon jedanaest meseci zajedničkog rada i života, kao i Donovog (pomalo komičnog) samoubistva, bend i pored manjih nesuglasica odlučuje da ode na promociju albuma u Ameriku, obećanu zemlju koja će im doneti slavu i ovacije koje oduvek zaslužuju.
Ovom prilikom Džon pokušava nagovoriti Frenka da svoj prepoznatljivi zvuk učine malo manje alternativnim u cilju postizanja uspeha kod širih masa. Ovo se, naravno, ne završava dobro: nakon postepenog odustajanja ostalih članova, na scenu stupaju samo Frenk i Džon, a tada Frenk doživi snažan napad panike i nastup sasvim upropasti.
Ubrzo dolazi do nastupa histerije i svađe posle koje Frenka udara automobil, te biva lišen svoje glave/maske, ali ipak uspeva da pobegne i Džon mu gubi svaki trag, ne uspevši da vidi ni kako ovaj zapravo izgleda.
Tek nakon duge potrage, Džon dobija informaciju da bi se Frenk mogao nalaziti u mestu Blaf, u Kanzasu, a ovo mu evocira sećanje na to da je jednom neko od članova benda pomenuo da se Frenk rodio upravo tamo.
Kadar koji vidimo pri ovoj završnici neodoljivo podseća na onaj koji smo videli s početka filma: mirne kuće u predgrađu, živice i pozdrav suseda. Džon prepoznaje Frenka, koji stoji u dvorištu sa tamnim naočarima i čudno se ponaša. Kada ovaj odbije da razgovara s njim, Džon se obraća njegovim roditeljima i saznaje nešto upravo suprotno od onoga čemu se nadao – Frenkov talenat ne dolazi iz njegovog psihičkog poremećaja, kažu njegovi roditelji, naprotiv: to ga je samo usporavalo.
Ova potraga za inspiracijom tako se završva gotovo na istom onom mestu na kome je počela: u mirnom predgrađu.
Pitanje umetničkog nadahnuća, kao i toga moraju li umetnici zaista posedovati neku neobjašnjivu iskru ili biti barem malo psihički nestabilni da bi bili uspešni, ili je moguće samo trudom i zalaganjem stvoriti umetničko delo, ovime se rešava samo delimično. Režiser je opisao krug u kome apsolutnog odgovora nema.
Sa jedne strane, Frenkov i Džonov dom je veoma sličan, a njihovi životi ipak toliko različiti. Za Frenka je njegov ekscentrizam modus vivendi, a sam taj ekscentrizam je i umetnost. Džon pak ima poteškoće sa umetničkim izražavanjem, premda žarko čezne za njim.
I, na kraju, Frenk zaista i jeste mentalno oboleo čovek, ali da li je baš to presudno u oblikovanju njegovog umetničkog izraza, ostaje na gledaocima da procene.
Kratak istorijat ogromne papirne glave
Inicijalna ideja za glavu koju Majkl Fasbender stoički nosi skoro do samog kraja filma potiče od engleskog komičara i muzičara Kristofera Marka Sivija (1955-2010), koji je pod imenom Frenk Sajdbotom nastupao u nekolikim televizijskim emisijama tokom osamdesetih i devedesetih, da bi konačno dobio i svoj sopstveni šou (Frank Sidebottom’s Proper Telly Show in B/W).
Pa ipak, pored inspircije za uvođenje lika koji nosi veliku papirnatu glavu, scenario je u potpunosti inovativan i zaista osvežavajuć u poređenju sa klišeiranim pričama sa kakvim se uglavnom možemo sresti u sve komercijalnijoj filmskoj industriji.
Muzički uzori
Vrlo interesantna i upečatljiva, ali i posve neobična je muzika u ovom filmu, počev od melodija, preko čudnih „nemuzičkih“ zvukova koji se u njoj mogu pronaći, pa sve do prilično bizarnih tekstova. Glumci su je zaista i izvodili, za vreme snimanja filma vežbali su i nastupali zajedno kao bend, što čitavu stvar čini odista autentičnom.
Zvuk benda The Soronprfbs ponajviše podseća na mešavinu sastava The Doors, Joy Division, Pink Floyd, MGMT, ali svakako uz nešto svoje, specifično i nesvakidašnje.
A o jedinstvenosti i uspehu ovoga svakako govori i činjenica da su ih mnogi koji nisu znali da se radi o izmišljenom bendu rado slušali i smatrali njihovu muziku izvanrednom.
Piše: Milica Petrović
 glavni je junak ovog filma, a posebna bizarnost u njegovoj pojavi je činjenica da nosi ogromnu papirnu glavu koju nikada ne skida.){kind=link}