Literarni opus Bruna Šulca uobličen je uglavnom kroz dve zbirke priča: Prodavnice cimetove boje i Sanatorijum pod klepsidrom. Preostala dela su većinom pisma, eseji i nekoliko priča van ovih zbirki. U mračnom vrtlogu Drugog svetskog rata nestali su još jedna njegova knjiga priča i nedovršeni roman Mesija. Iako je u početku Bruno Šulc okrenut crtanju, studirajući arhitekturu i radeći kasnije kao nastavnik likovnog, on iskazuje svu raskoš imaginacije tek u književnoj verziji stvaralaštva.
Ovaj poljski pisac jevrejskog porekla, rođen je 1892. godine, u Drohobiču, u tadašnjoj Austrougarskoj carevini, za koji će ostati vezan do samog kraja.
Šulc je živeo na raskršću epoha i kultura, i nalazi u njima različite motive i teme, sjedinjujući ih u svojim pričama u čudesne amalgame mašte. Na nagovor nekoliko prijatelja počinje ozbiljnije da piše, a kasnije i da objavljuje.
Stvarajući pod velom samozatajnosti, Šulc ispunjava prozaičnost svog života dalekim, nadrealnim predelima – postaje tvorac fantastičnih svetova, gde su moguće najneverovatnije metamorfoze, u kojima se prostor i vreme, prošlost i sadašnjost stapaju u jednu sliku, gde je bajkovitost mera svih stvari.
Šulc se poigrava biblijskim motivima, spaja istorijsko i mitsko, a na sve to nadovezuje ruševine očevog života, njegove somnambulne ispade, koji postaju potka imaginarnog u velikom broju priča.
Ključna ličnost oca Jakuba za stvaralaštvo Bruna Šulca
Ličnost oca Jakuba je ključna u njegovom stvaralaštvu – povećava se i smanjuje, dobijajući često životinjsko naličje, nestaje u transformišućim segmentima mašte, da bi se nanovo pojavila još neobičnija:
„Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoće – sa svojim kamenim profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože, isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videći ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju – sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti noćni sud koji je upotrebljavao i moj otac.“
priča „Ptice“
I na drugim mestima primetno je insistiranje na nedokučivoj, inspirativnoj i nadasve protejskoj figuri oca:
„Danju se još opirao ostacima snage, borio se, ali je noću opčinjenost udarala na njega snažnim jurišima. Kasno noću sam ga viđao u svetlosti sveće koja je stajala na podu. Moj otac je ležao na zemlji nag, išaran crnim mrljama totema, iscrtan linijama rebara, fantastičnim crtežom anatomije koja se skroz videla, ležao je četvoronoške, obuzet opčinjenošću averzije, koja ga je uvlačila u dubinu svojih komplikovanih puteva. Moj otac se kretao mnogočlanim, komplikovanim kretnjama čudnog rituala, u kome sam sa užasom prepoznao podražavanje bubašvabjeg ceremonijala. Od tog vremena smo se odrekli oca. Sličnost sa bubašvabama je svaki dan bila sve veća – moj otac se pretvarao u bubašvabu.“
priča „Bubašvabe“
Veliki uticaj na Bruna Šulca imala su Kafkina dela, naročito pripovetka Preobražaj. Metamorfoze Šulcovog oca liče na promenu Gregora Samse, a u priči Poslednje očevo bekstvo, (u kojoj je posebno primetan Kafkin uticaj i po priznanju samog autora) otac postaje škropion, polako nestajući iz života cele porodice.
Kroz ceo njegov opus, otac je eterična, tajanstvena pojava, koju dečak ne može da shvati i dosegne, nazivajući ga u nekoliko navrata velikim herezijarhom, možda i zbog njegovog bunta protiv gorke realnosti. Jakub živi u hermetičnom svetu, kao da diše posebnim vazduhom, a oko njega je zasebna atmosfera čija svojstva samo on poznaje.
U eseju Mitizacija stvarnosti Šulc razmatra neiscrpne mogućnosti mitskog, a kasnije to neposredno primenjuje. On navodi da sve ima svoje diluvijalno poreklo, svaka reč, pojam, definicija, da sve što stvaramo proizlazi iz mitskog izvora:
„Tekuće reči su fragmenti davnih i večnih istorija, naši najtrezveniji pojmovi i definicije su potomci mitova i dalekih istorija.“
Dalje, u ovom eseju on ispituje formu izgubljenog, okrnjenog univerzalnog smisla svih stvari koji je skriven u mitskim sadržajima, a pesnik treba da vrati reči osobinu da bude provodnik novog smisla. Slikoviti prikaz toga, Šulc daje premeštajući zapušteni vrt iza svog dvorišta u drevnu, idiličnu Arkadiju, a skitnicu koja tu obitava pretvara u Pana, u priči koja je nosi naslov po ovom starogrčkom božanstvu.
I u drugim likovima on prepoznaje mitsko (u sluškinji Adeli starorimsku Pomonu, u konobaru iz priče Sanatorijum pod klepsidrom Ganimeda…), pronalazeći ona telesna i karakterna svojstva koja ih iz sivila stvarnosti, bar za trenutak, prebacuju u uzvišeno antičko doba.
Starozavetna simbolika i motivi u pričama suprostavljeni su banalizaciji, komercijalizaciji i filistarskim svetonazorima, koji zauzimaju bitno mesto u okruženju pisca, u njegovom Drohobiču, zahvaćenim ekonomskom ekspanzijom, a sa njom i vladajućim duhom materijalizma.
Zanimljivo objašnjenje ovog kontrapunkta daje poljski kritičar i esejista Artur Sandauer:
„U blatu i bedi poljskih gradića dogorevalo je najbliže mu društvo u čijem su se svakidašnjem životu najtešnje preplitali sadašnji pad sa minulim sjajem, komercijalni karakter sa biblijskim. Tek na tom tlu postaje razumljiva ova realističko-mitološka groteska, u kojoj tekstilni trgovac osuđuje sinove Izraela zbog hvalisavosti…“
Sledstveno tome i dr Stojan Subotin, prevodilac zbirke Prodavnice cimetove boje na srpski jezik, u svom predgovoru te knjige piše:
„Možda je baš zahvaljujući vernosti uspomene na svog oca Šulc ostao branilac patrijarhalnih navika i shvatanja u trgovini, i nikad sa simpatijom nije gledao na nove ljude, skorojeviće, aferaše…“
Doživljaj oca kao biblijske ličnosti, pater familijasa suprostavljenog zlu, Demijurga novog sveta i Mojsija koji strogo gleda na grešnu pastvu, maštovito je sećanje pisca na neprijatne životne prilike koje su ga formirale i dale pečat njegovom delu. Njegove priče Manekeni, Krokodilska ulica, Noć velike sezone su kreativno svedočanstvo nestanka jedne, a rađanja druge epohe.
Jakubova ideja kreacije zasniva se na stvorenjima koja su negde na polovini razvojnog puta između čoveka i golema – nekakva regresija ljudskosti kao nova forma života:
„Bila su to stvorenja naizgled slična živim bićima, kičmenjacima, ljuskarima, zglavkarima, ali taj izgled je varao. U stvari, to su bila amorfna bića, bez unutrašnje strukture, plodovi imitatorske tendencije materije, koja, obdarena pamćenjem, po navici ponavlja jednom primljene oblike. Skala morfologije, kojoj podleže materija, uopšte uzevši ograničena je i izvesna količina forme stalno se ponavlja na raznim spratovima života.“
priča „Traktat o manekenima Završetak“
Degradirano ljudsko biće je ono što vidi u homo novus-ima koji su tada postali deo njegove svakodnevice.
Neodricanje od dečijeg pogleda na svet za Šulca je vrhunac duhovnosti što je primetno u njegovom pismu prijatelju Andžeju Pljesnjeviću:
„Kad bi bilo moguće… nekim okolnim putem ponovo se vratiti u detinjstvo, još jednom imati njegovu punoću i bezmernost – to bi bilo ostvarenje genijalne epohe… Moj ideal je sazreti za detinjstvo. Tek to bi bila prava zrelost.“
Možda se u ovom odlomku krije bar deo tajne njegove imaginacije – on je duboko u sebi ostao dete.
Geto i vekna hleba
Geto (italijanski ghetto) je reč koja je postala sinonim za ograničenu slobodu kretanja, odvojenost i diskriminaciju njegovih stanovnika. Prvi geto je nastao u Veneciji 1516. godine, kada je jedan deo grada označen kao buduće prebivalište velikog broja Jevreja. Zabranjeno je bilo napuštati ga od zalaska do izlaska Sunca. Od tada je ovaj mletački izum viševekovna sudbina Jevreja, obeleživši njihovu odvojenost, sve do završetka Drugog svetskog rata.
U vreme ovog apokaliptičnog sukoba, jula 1941. godine i u Drohobiču je osnovan geto. Prijatelji su probali da pomognu Šulcu, da pređe u Varšavu, u drugi geto, zbog veće sigurnosti, ali je antejski bio vezan za Drohobič, iz koga je crpeo svoju maštu, u kome je i ubijen od strane nacista, u rukama noseći veknu hleba.
Matzo (hebrejski מַצָּה) je tradicionalni jevrejski hleb, simbol slobode i izbavljenja iz egipatskog ropstva.
Verovatno Bruno Šulc u poslednjim momentima života nije nosio baš matzo, ali u smrti ovog umetnika je objedinjena istorijska simbolika stradanja njegove nacije, kao da se u njegovoj životnoj sudbini zatvorio krug patnje jevrejskog naroda.
Literatura:
1. Prodavnice cimetove boje, Bruno Šulc
2. Biblija
3. Grčki mitovi, Robert Grevs
4. Talmud
