Everyman, kako glasi originalan naslov romana Filipa Rota, kod nas je preveden kao Svaki čovek. Sam naziv Everyman nas vraća u književnu istoriju engleskog jezika, i to onu daleku, predšekspirovsku.
To je naslov drame s kraja 15. veka nepoznatog autora, moralističke sadržine, sa likovima alegorijama. Osim protagoniste Svakog (Everyman), tu su i Bog, Dobrota, Glasnik, Materijalna dobra, Doktor, Lepota, Dobra dela…
Tema te drame je odnos čoveka prema smrti, a njen junak, koji predstavlja čoveka kao takvog, uviđa da je na svom putu sam i da su dobra dela koja je činio jedino što će imati uz sebe kad izađe pred Gospoda.
Stara engleska drama počinje monologom samog Boga; on govori o opterećenosti tadašnjeg čoveka materijalnim dobrima i sticanjem bogatstva, pa šalje Smrt po njega. Junak Svako moli Smrt za još malo vremena kako bi ispravio sve greške koje je pravio za života.
Kakav je život u svetu bez Boga?
Kad pročitamo istoimeni roman iz 2006. godine, savremenog američkog pisca jevrejskog porekla, Filipa Rota, otvara se prostor za mnoga pitanja i književne asocijacije.
Više od pet vekova nakon moralističko-religiozne dramske postavke, imamo prozno delo istog naziva, ovaj put u 21. veku, u svetu bez Boga, u svetu terorističkih napada, posle 11.9, u svetu materijalističkom u svojoj osnovi, sa Amerikom kao oličenjem takvog shvatanja sveta.
Kakav je odnos pojedinca prema smrti, toj uvek istoj, neumitnoj činjenici s kojom i čovek 15-og jednako kao i čovek 21-og veka treba da se izbori i nađe način da je prihvati? O tome govori ovaj roman.
Roman Filipa Rota je pre svega roman o smrti, roman o bolu, o bolesti, o polakom odumiranju i gašenju života. Moglo bi se reći da su i svi veliki romani romani o smrti, ili o životu ali sa dubokom svešću o smrti.
Svaki čovek – roman o smrti
Roman otvara scena na groblju. U pitanju je pogreb glavnog protagoniste, gledan neutralno, odozgo. Nakon obreda i govora prisutnih, izvodi se zaključak o nedostatku bilo kakve poente i osećanju besmisla.
„Tog dana, uzduž i popreko cele države, obavljeno je još pet stotina sličnih pogreba, rutinskih, uobičajenih, (…) i nijedna od tih sahrana nije bila ni manje ni više zanimljiva od drugih. Mada, upravo je ta jednoličnost nosila najveću gorčinu, kao još jedna zabeleška o smrti koja nas uvek razoružava.“
Bezimeni junak ovog romana, Everyman, Svaki čovek, započinje pripovedanje u prvom licu nakon opisa sopstvene sahrane. Polako se vraćamo u njegov život, da vidimo šta je smrti prethodilo.
To je čovek koji je birao slobodu iznad odgovornosti, sa tri braka iza sebe i uspešnom karijerom kreativnog direktora u marketinškoj agenciji. Poznata priča o uspehu koja se odnosi na poslovni uspeh, dosanjani američki san o materijalnom blagostanju.
Ali, da li je to čoveku dovoljno?
Naš junak je uvek birao lično zadovoljstvo, a seksualno ispunjenje za njega je bilo iznad istinske vernosti i privrženosti.
Svet ovog Rotovog junaka neodoljivo podseća na svet Uelbekovih romana Elementarne čestice i Platforma.
To je život ispražnjen od vere, odgovornosti, vernosti, trajanja. Život posvećen trenutnom, intelektualnom i telesnom zadovoljstvu. Život usamljenički ili život udvoje, ali sa rokom trajanja.
Kad živimo u materijalnom svetu, u bogatstvu i blagostanju, nema prostora za filozofska premišljanja i pitanja krivice i morala. Osim u jednom slučaju. U blizini smrti. Tad se perspektive menjaju pa pitanja vlastite krivice počinju da se pojavljuju. Tako Rotov junak počinje da preispituje svoj odnos sa sinovima, koje je dok su bili deca napustio, i da pati zbog njihovog ljutitog i okrivljujućeg stava prema njemu.
Misao o vlastitom kraju polako se uvukla u svest junaka na očevoj sahrani na starom jevrejskom groblju. Nakon očeve sahrane, on se priseća svog prvog boravka u bolnici, na operaciji. Tad ga je telo prvi put izdalo, a pored njega je ležao dečak čiji je krevet ubrzo bio ispražnjen. Taj prvi, i prilično šokantan susret sa smrću, dečaku će se urezati duboko u njegovu svest. Tu već počinje da se rađa ideja o polakom propadanju i laganom hodu ka ništavilu.
Njegov otac, jevrejski juvelir, trgovao je dijamantima i satovima. Kroz roman ta dva pojma će imati veliki simbolički značaj. Dijamanti su večni. A nasuprot njima, ljudsko telo to nije, ono je vrlo kratkog trajanja, krhko, ophrvano bolestima, propadanjem, a kasnije u zemlji, i raspadanjem. U Rotovom romanu vrlo je detaljno opisano bacanje zemlje na kovčeg pokojnika i polako zatrpavanje tela.
Kad u materijalističkom svetu nestane telo, onda ne ostaje ništa.
Sat kao mehanizam, kao mehanička naprava, takođe budi asocijacije na mehanicističku predstavu o svetu, a u tom filozofskom sistemu ljudsko telo je kao satni mehanizam, navija se, radi, pokvari se i prestane sa radom. Upravo kao i srce Svakog čoveka.
Rotov junak je voleo da se smiruje dok traje operacija razmišljanjem o mehanizmima satova u očevoj radnji, opuštala ga je pomisao na njihovo neprestano kuckanje i zujanje.
Ta usmerenost na telesno sa sobom povlači i idealizaciju mladosti, zdravlja, mladih zategnutih tela, a samim tim i strah od starenja i propadanja.
Žene junaka ovog romana uvek su bivale mlađe od onih koje su im prethodile, da bi se na kraju oženio sa nekoliko decenija mlađom šupljoglavom manekenkom, kako je i on sam naziva, samo iz telesne žudnje i borbe sa sopstvenim starenjem. Čak i kad je ostao sam, bolestan i nemoćan, sviđale su mu se vrlo mlade žene koje su džogirale obalom u blizini naselja za penzionere. I tad je njegova strast prema telu, mladosti i lepoti nadvladala.
Njegov odnos prema veri, u ovom slučaju judaizmu kao veri njegovih predaka, bio je krajnje ciničan.
„Religija je bila velika laž koju je prepoznao još u ranom detinjstvu, i sve je religije smatrao uvredljivim, s obzirom da je njihove sujeverne i besmislene stavove smatrao nezrelim, detinjastim, koji se nikako nisu uklapali sa stvarnim svetom – iskonski plač i pravednost i ovce, za zaluđene vernike.
Nije prihvatao nikakav hokus-pokus oko smrti i Boga ili prazne fantazije o njegovom mestu na nebu. Po njegovom mišljenju, postojala su samo naša tela, rođena da žive i umru…“
Kad nema vere u boga, ostaje ta sumanuta vera u ljudsko telo i njegovo obožavanje. Medicina i njen napredak omugućile su starim i bolesnim ljudima da veštački produže život. Ovde je Rot prikazao čoveka koji je posle nekoliko hirurških zahvata ispunjen cevčicama u venama i aortama, a čak mu je ugrađen i mehanizam koji će kontrolisati rad srca.
Tako opravljen, on nastavlja da živi, drži časove slikanja za starije ljude, a njihova želja da žive je zapanjujuća. Drhtavih ruku pokušavaju da slikaju, dok ih bolovi razdiru.
Duh im je vitalan, a telo neumitno propada. Da li je upravo to najstrašniji čovekov usud, da li su to istinske paklene muke, kada je njihova volja za životom jaka, a telo u stanju nezaustavljivog raspadanja?
Stvar je u tome da je bol u stanju da čoveka učini usamljenim, kaže njegova junakinja Milisent Krejmer, koja se raduje časovima slikanja kao ustreptala gimnazijalka, a njeno telo joj ne dozvoljava da uživa u njima, bolovi koje trpi su pakleni. Odlučuje da, i pored strastvene volje da živi, prekrati muke i nepodnošljive bolove dokrajčuje predoziravši se lekovima.
„Zavisnost, nemoć, izolacija, čežnja – sve je tako uzaludno i sramotno.“
Svet bolesnih i svet zdravih su neumoljivo razdvojeni
Umesto očekivane lepe starosti i posvećivanja slikanju, a tako i ostvarenju davnašnjeg sna o kreativnom strvaralaštvu, Rotov junak uviđa da je najbolji deo starosti zapravo sećanje na bezbrižno detinjstvo.
Prisećao se kako je njegovo gipko mlado telo jahalo po talasima, sećao se sa ogromnim uživanjem svog doživljaja mladosti i svežine tek započetog života.
„Trčao je kući bosonog i mokar i slan, pamteći moć te ogromne vode koja je vrila kraj njegovih ušiju, ližući sopstvene nadlanice da bi osetio kako mu je koža sveža od okeana i okupana suncem. Zajedno sa ushićenjem posle čitavog dana provedenog u nadigravanju sa morem, taj ukus i miris toliko bi ga opili, da je skoro osećao želju da zubima odgrize delić sebe kako bi zauvek sačuvao tu svežinu postojanja.“
I sećanje njegove bivše žene Febe na njega vezano je za plivanje u okeanu. Njih dvoje su često plivali po zalivu, a onda vodili ljubav na peščanim dinama. To je bila najlepša uspomena na koju se junak često vraća.
Na samom kraju romana opisana je poseta groblju gde su sahranjeni njegovi roditelji. Naš junak, Svako, ima neobjašnjivu potrebu da ostane na tom mestu, pa započinje razgovor sa kopačem grobova, radoznalo se raspitujući o pojedinostima njegovog posla.
I na kraju, odlazeći na poslednju operaciju, gubeći svest pod anestezijom, straha više nema.
„Obuzelo ga je osećanje koje nije imalo nikakve veze sa strahom, osećao je sve samo ne očaj, željan da ponovo bude ispunjen, ali uprkos svemu tome, nikad se više nije probudio. Srce mu je otkazalo. Više nije postojao, oslobođen je toga da bude, zakoračio je u neko nigde, a da toga čak nije bio ni svestan. Baš kao što se od samog početka i plašio.“
