Bitef nam već pola veka, zahvaljujući, pre svega, Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu, prikazuje i otvara nove pozorišne tendencije, ono nekonvencionalno, problematično i prikriveno, ono što tera na razmišljanje i ne dozvoljava da se zadrema u pozorišnom sedištu. Bitef, predstavama koje se nalaze u programu, glasno i jasno godinama uporno, u inat i uprkos svemu, viče: Kultiviši se!
Nije lako u današnje vreme usuditi se i biti mudar, ali zato je tu savremeno pozorište da se bori protiv tromosti i kukavičluka modernog čoveka.
Urnebesna tama koju sami stvaramo
Na jubilarnom 50. Bitefu 26. septembra odigrana je austrijska predstava Urnebesna tama u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ova predstava bečkog Burgteatra koju je režirao Dušan David Paržižek na osnovu drame Volframa Loca inspirisana je Konradovim delom Srce tame i čuvenim Kopolinim filmom Apokalipsa danas.
Poražavajuća nemogućnost sveta da se uhvati u koštac sa gorućim problemima, ravnodušno okretanje glave od onoga što treba rešiti, duboko nerazumevanje suštinskog, otupelost, voljno slepilo, arogantnost prema svemu geografski dalekom – to stvara urnebesnu tamu, koja je, nažalost, više tužna nego smešna. Slepim kretanjem i lupanjem u tami uništili smo sve što nam je palo pod ruku, samo su oveštale konvencije, stereotipi i predrasude u svemu tome ostali čitavi.
Četiri žene i mnogo muškaraca
Četiri glumice tumače sve likove, čak i one poput somalijskog pirata, zapadnih vojnika, mistika i srpskog švercera. To je još jedan način rušenja standardnog i očekivanog u Urnebesnoj tami. Ova drama, pored problema koji se tiču svetskog rudarstva, ribolova, ekologije, pored priče o ratovima na ovim prostorima i odnosu prema islamskim državama, dotiče i problem pola i roda. U svetu u kome je sve okrenuto naopačke vlada urnebesna tama u kojoj se ne vidi ko je ko.
U predstavi se daje i teorija „bulje“, koja je, naime, zajednički polni organ i muškaraca i žena. Prema tome, svi smo isti – kako se toga ranije čovečanstvo nije setilo?
Pauza na kojoj je vredelo ostati
Vrhunac predstave bila je zapravo pauza. Na sajtu Bitefa su savetovali da publika ne napušta salu tokom predstave, i to sa razlogom. Neposredno pred početak pauze glumice uništavaju drvenu scenografiju, koja se onda raspada na ono od čega je sastavljena – obične drvene daske. Na pauzi daske koje su nekada gradile scenografiju smeštaju u ogromnu mašinu koja ih melje i pretvara u trinu, odnosno ni u šta.
Dok mašina svoj posao radi vrlo bučno, glumice se nadvikuju sa njom, pevajući najglasnije što mogu pesmu The Lion Sleeps Tonight. Sve to se dešava dok ljudi izlaze da protegnu noge, da odu do toaleta ili popiju malo vode, a oni koji su ostali u sali i tokom pauze prisustvuju jednom urnebesnom prizoru.
Metateatralno i metapoetsko
Takva pauza je svojevrsni metateatralni element koji pokazuje dramsku samosvest. Ona je objašnjavanje samog pozorišta šta je pozorište. Uništavanjem scenografije mi dobijamo stepenovanu fikciju. Ovaj metateatralni element zajedno sa metapoetskim elementima koji se tu i tamo javljaju tokom komada, a posebno su akcentovani na samom kraju, govori o drami uopšte i povezuje je sa određenim shvatanjem sveta i načinom na koji on funkcioniše.
Cinik i melanholik Žak u Šekspirovoj drami Kako vam drago kaže da je čitav svet pozornica, a ako ga je tako lako uništiti kao u Urnebesnoj tami, onda je jasno da se svet približava tački s koje nema povratka. Razbijanje dramske iluzije razbijanjem scenografije kao da poručuje da je krajnje vreme za otvaranje očiju i za izlazak iz urnebesne tame koja se tokom istorije čovečanstva pokazala kao vrlo opasna i destruktivna. I tokom izvođenja predstave konstantno je obraćanje glumaca publici, a ta bliskost publike sa glumcima ukazuje na realnost i stvarni svet koji se kritikuje u komadu.
Na kraju Urnebesne tame govori se da stvarnost nije dovoljna, da je fikcija neophodna da bi ovaj svet mogao da postoji. Inače se sve ruši u paramparčad, kao daske scenografije koje nemilosrdne melje mašina tokom pauze. To je slično Ničeovom viđenju umetnosti kao dopune i usavršenja života, kao spasonosne sile. „Umetnost imamo da ne bismo propali od istine“, kaže Niče.
