„Ne piši za prosečnog čitaoca; svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.“
Danilo Kiš, „Saveti mladom piscu“ (1984)
Pisao je potresno, mračno, iskreno. Negovao je lirski stil pripovedanja, povremeno bežeći u sanjarenje, nezadovoljan realnošću. Kao što je i sam govorio: „Pisanje mi, pre svega, služi kao nadoknada za život koji sam već kao dete zamišljao drugačijim od onog koji vodim.“ Zato je i njegov uticaj na istoriju književnosti nemerljiv.
Danilo Kis rodio se 22. februara 1935. godine u Subotici. Njegov otac, Eduard Kiš, bio je mađarski Jevrejin, viši inspektor državnih železnica, a majka, Milica Dragićević, bila je „crnogorska lepotica“, kako je Danilo kasnije pisao, koja je upoznala Eduarda Kiša dok je bila u poseti sestri u Subotici.
Kiš je sebe nazivao „etnografskom retkošću“ upravo zbog toga što je rođen u Subotici, gradu na granici sa Mađarskom, u tadašnjoj Jugoslaviji, u mešovitoj porodici tako da je bio jugoslovenski građanin jevrejskog, mađarskog, srpskog i crnogorskog porekla.
Milica i Eduard su pored Danila imali i ćerku Danicu, koja je bila tri godine starija od brata.
Porodica Kiš se iz Subotice preselila u Novi Sad gde je Danilo krenuo u srpsku osnovnu školu.
Život bi tekao mirno i svojim uobičajenim tokom da godine koje su dolazile nisu bile ispunjene mržnjom i ratnim strahotama. Godine 1942. Danilo se sa porodicom preselio u očev zavičaj, u Mađarsku, da bi već 1944. njegov otac zajedno sa brojnim rođacima bio odveden najpre u Zalegerseg (u zapadnom delu Mađarske), a potom u Aušvic.
Gotovo da se niko od njih nije vratio. Gubitak oca je tragično uticao na Danila i on je svoju utehu pronalazio u pisanju pesama. Prvu pesmu napisao je sa samo devet godina.
Sa majkom i sestrom se Danilo preselio na Cetinje, kod ujaka Rista Dragićevića, istoričara i Njegoševog biografa. Tamo je završio gimnaziju. Tokom svojih gimnazijskih dana Danilo je pisao pesme i prevodio francuske, ruske i mađarske pesnike.
U Beogradu je 1954. godine upisao Filozofski fakultet i diplomirao kao prvi student na novoosnovanoj katedri za opštu književnost. Bio je dobar student, i zbog toga mu je osnivač katedre dr Vojislav Đurić predlagao da bude asistent. Danilo je odabrao drugačiji put.
Još kao student objavljivao je svoje radove, a tri godine proveo je kao član redakcije časopisa Vidik. Počeo se kretati u visokim književnim krugovima. Danju bi sedeo u Narodnoj biblioteci, a noću bi se pretvarao u boema. Spavao je, po sopstvenom priznanju, „u međuvremenu“.
Po završetku studija otišao je u Pariz gde je radio kao lektor i prevodilac. Tada nastaju njegovi romani „Mansarda“ i „Psalam 44“.
Njegovi preci poticali su iz Alzasa i kao trgovci guščijim perjem stigli su u Mađarsku. Danilo je tu, inspirisan svojim korenima, napisao roman „Bašta, pepeo“. Svoje najranije uspomene pretočio je u knjigu poznatu kao „Rani jadi“. Treća knjiga iz njegovog porodičnog ciklusa je „Peščanik“, knjiga za koju je dobio NIN-ovu nagradu. Ovom knjigom je Danilo, na neki način, zaokružio svoju autobiografiju.
Skandal Kiš
Dok je radio na univerzitetu u Bordou nastala je knjiga „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Ova njegova knjiga uzburkala je književnu kritiku i podelila čitalačku publiku na one koji su ga hvalili i one koji su ga smatrali plagijatorom.
Danilo je pokušao da da objašnjenje te sporne knjige u sledećoj koja se zove „Čas anatomije“. I posle toga je ostao neshvaćen i razočaran i upravo je to bio razlog što se odlučio na dobrovoljno izgnanstvo. Vratio se u Francusku i u tom periodu nastaju njegova dela „Noć i magla“, „Homo poeticus“, „Enciklopedija mrtvih“.
Evocirajući uspomene pisao je o porodici Sam, napisao je porodičnu hroniku koja prati život nekoliko generacija. Danilo je tim povodom izjavio za jedan list:
„Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam Holokaustom, nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam o tome pisao.“
Kiš je 1986. godine dobio nagrade „Skender Kulenović“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“.
Već 1988. godine dobio je dve prestižne književne nagrade u Nemačkoj i Italiji, a iste godine je izabran i za dopisnog člana SANU. Sa novinarom Gabijem Glajšmanom objavio je knjigu autobiografskih odlomaka „Život i literatura“, a sa rediteljem Aleksandrom Mandićem je boraveći u Izraelu snimio dokumentarnu seriju „Goli život“.
Svoj život proveo je u braku sa Mirjanom Miočinović od 1962. do 1981. godine, a zadnje godine proveo je sa Paskal Depeš.
Umro je od karcinoma pluća 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih velikana u Beogradu.
Iako je pred sam kraj izjavio da je jedino što ga istinski boli život, on je veoma voleo život. Na pitanje koja mu je neostvarena želja rekao je: „Da se obogatim.“ „Šta bi radio da zgrneš milione?“ pitali su ga. „Kako šta? Sedeo bih ispred „Kupole“ u Parizu, pio „kurvoazje“ , pušio „goloaz“ i gledao kako svet prolazi. Ima li nešto bolje?“ „Pa to ionako svaki dan radiš.“ „Samo kad imam novca, ali ni onda bezbrižno, jer se plašim da će mi uskoro možda doći crni dani.“
Danilo Kiš je bio jedinstven, što se tiče života i što se tiče književnosti. Zato je bilo nezamislivo teško pokušati smestiti ga negde, nalepiti mu bilo koji epitet koji ide sa gomilom.
On nikada nije išao sa gomilom i za njom i zato nije mogao živeti život rasterećen i bez briga. Tu svoju osobenost najbolje je opisao on sam:
„Ne volim ljude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši.“
Piše: Zorana Kostadinovski
