Šta jedno umetničko delo čini umetničkim delom? Koje estetske kriterijume treba da zadovolji pre nego što postane remek-delo – savršenstvo kojem bi bilo kakvo dodavanje ili oduzimanje nanelo štetu? I kada ono nastane, da li je ćemo ga više ceniti ukoliko znamo njegovog autora?
Volfgang i Helena Beltrači
Sa odgovorima na ova pitanja poigrao se Volfgang Beltrači (Wolfgang Beltracci), pedesetjednogodišnji umetnik iz Nemačke koji je iskoristio svoj neizmerni slikarski talanat da stvara faslifikate.
Zajedno sa svojom ženom Helenom, pronalazio je u galerijskim katalozima dela slikara 20. veka koja se smatraju nestalim ili izgubljenim. Zatim bi na običnim buvljacima pronalazili amaterske slike nastale u prošlom veku. Volfgang bi u svom ateljeu skinuo boju sa kupljene slike sa tolikom preciznošću da je izgledalo kao da boja nikada nije ni naneta na platno.
Kada bi se platno osušilo, ovaj umetnik bi nepogrešivo iskopirao tehniku slikara kojeg falsifikuje i stvorio novog Maksa Ernsta, Fernanda Legera, Avgusta Herbina, Kampendonka ili nekog drugog od slikara kojem je na kratko preuzeo identitet. Kada završi slikanje, između rama i platna bi ubacio prašinu, prešao običnom peglom i zapalio nekoliko cigareta kako bi se stvorio efekat starosti.
Helena mu je pomogla da izmaštaju priču o njenom dedi, imućnom pasioniranom kolekcionaru koji joj je nakon smrti ostavio u nasleđe vredne umetničke slike, u koju su ubedili i najveće galerije, istoričare umetnosti, trgovce umetninama. Svi oni su poverovali u priču i nakon provere autentičnosti dela. To se radi ispitivanjem starosti platna, rama i boje. Volfgang je bez problema svaki put prolazio na tim testovima.
Kako je Beltrači otkriven?
Uvek je o slici koju je radio govorio da je poslednja slika koju kopira i da će prestati. Međutim, pre nego što je on prestao, otkrili su ga preko analize bele boje sa platna. Beltrači je na jednoj slici iskoristio boju koju je zbog svog sastava bilo nemoguće imati u 20. veku.
Policija je 2010. godine uhapsila bračni par, a Beltrači je nasmejano izjavio da ne može da se nervira ako je jedina greška bila pogrešna hemikalija u temperi. On je osuđen na šest godina kazne, a ona na četiri. Kolekcionari su počeli da sumnjaju u sve svoje slike na zidovima, a istoričari umetnosti koji procenjuju autentičnost i odgovorni su kupcima za sliku jer je oni preporučuju i garantuju za njenu originalnost, našli su se u problemu, što zbog svog autoriteta i reputacije, što zbog ogromne sume novca koja je stajala iza toga.
Volfgang tvrdi da je faslifikovao oko 50 umetnika. Procenjuje se da je bračni par Beltrači zaradio oko 45 miliona dolara od ovih prodaja. Za sada je otkriveno samo 14 dela, za ostale se još uvek ne zna.
Slikar ili falsifikator?
Volfgang nije završio likovnu akademiju, slikanju ga je naučio otac. Ima samo jednu sliku koju potpisuje svojim imenom i do sada je još nije završio – đavola koji pada među ljude. Tvrdi da može da iskopira bilo čiju tehniku, a da je najjednostavniji među svima Leonardo da Vinči.
Kada su ga pitali kada original postaje falsifikat, on je rekao – onda kada potpišem nekog od svojih mrtvih kolega. Ne vidi etički problem u onome što radi. Čak je jednom istoričaru umetnosti šaljivo rekao da ga pozove pre nego što izloži slike u galeriju kako bi mu proverio šta izlaže.
O ovom bračnom paru napisana je knjiga i snimljen dokumentarac (Beltracchi – Die Kunst der Fälschung) koji su kasnije i nagrađivani na velikim festivalima. Oni danas žive u Francuskoj i objavili su pisma koja su jedno drugome pisali dok su bili u zatvoru. Neki izvori tvrde da i dalje žive od prodaje falsifikovanih umetničkih slika.
Da li je jedan potpis dovoljan da napravi razliku između vrhunskog umetničkog dela i obične prevare? Šta je to čemu se divimo kad vidimo sliku? Slici ili autoru?
