Toliko se priča o Ja, o individui, ličnosti, sopstvu, kao nečemu čemu čovek, razumljivo i normalno, teži i šta ga definiše i određuje. A zapravo, ništa nije teže od sopstva, ništa ne zavarava poganije od lažne nade u mogućnost ostvarenja, ništa nije nepotrebnije od individualnosti (to zna moderni čovek, koji se čudi šta bi otpočeo sa njom).
Otud tolika težnja ka samozaboravu. Gotovo sve je pokušaj samozaborava – zaljubljenost, vezivanje za druge, međuljudski odnosi svih vrsta, odnosi mržnje, čak i ubijanje. Rad, profesionalna afirmacija, pripadanje institucijama, osvajanje titula. Poroci, omamljujuća sredstva. Umetnost. Filozofija. Izdržati sebe, u ovom obličju, ima li težeg zadatka?
No, to se ne zna na samom startu. Na početku puta definisanja i ostvarenja sopstvenog Ja nalazi se učenje. Učitelj se ne pronalazi uvek na onim mestima koja su za učenje predviđena, i gde se stiču znanja koja kao da imaju za cilj da stvore gomilu istih neindividua. Različiti predavači, bez ličnog odnosa prema učenicima, uvek se obraćaju grupi, bezličnoj masi, obavljajući u stvari rutinski posao, te ne napredujući ni sami, niti pomažući drugima da nađu načine samoostvarivanja.
Ciljevi takvog učenja nisu obrazovanje individue već održavanje poretka u nepromenjenom stanju. Ukoliko neko oseća poriv da uzraste, potražiće sebi učitelja na nekom drugom, neretko i neobičnom mestu. Ponekad to može biti privatni učitelj, koji obučava učenika određenim specijalnim veštinama, odabran zato što je u tome najbolji i ima veliko iskustvo, ne samo kao stručnjak, nego prevashodno kao pedagog.
Može biti odabran, no isto se tako može nametnuti kao izbor budućem učeniku samim svojim autoritetom, svojom individualnošću, posebnim odgovorom na pitanja koja svet pred čoveka postavlja, čime postaje idol, i ne želeći, biva podražavan i praćen.
Master-apprentice odnos
Govorim o jednoj posebnoj vrsti odnosa, o „master-apprentice“ odnosima (naziv je proizvoljno dat, radi lakšeg pristupa temi). Master-apprentice odnos je nešto veoma posebno, puno ljubavi i posvećenosti sa obe strane, i to je svakako odnos u kome obe strane bogate svoje svetove.
Master, zato što je (sudbinski?) predodređen za vođstvo, zato što mu je potrebno da ima sagovornika da bi mogao i sam da napreduje, učvršćuje svoja znanja i veštine, i zato što mu prenošenje tih veština na druge pričinjava najveće zadovoljstvo. Apprentice, iz očiglednih razloga, zato što tada prepoznaje potencijale u sebi, kojih možda nije bio svestan, napreduje brže, a veoma često figura učitelja predstavlja jedinu osobu na svetu koju on u tom trenutku želi da zadivi.
Takvu vrstu odnosa prepoznajemo u načinu na koji mladi Aljoša prati starca Zosimu u Braći Karamazovima Dostojevskog, u romanu Narcis i Zlatousti, kao i u Demijanu Hermana Hesea, u poverenju koje Adrijan Leverkin poklanja učitelju Krečmaru u knjizi Doktor Faustus Tomasa Mana, u filmu Kill Bill gde je master prikazan kao prilično zastrašujuća, čak cinična i opasna figura, i na još mnogo drugih mesta, u umetnosti i sopstvenim životima.
Ono što je karakteristično za književna dela u kojima se takav odnos pojavljuje, je činjenica da uvek pratimo učenika, nikad učitelja. Nakon što je neko vreme bio vođen naročitim vođstvom izabranog i neobičnog učitelja, učenik nastavlja dalje. Uglavnom i ne znamo šta se dalje dešava sa učiteljem.
Iako je kentaur Hiron odgajao i poučavao brojne grčke junake – Asklepija, Aristeja, Ajanta, Tezeja, Ahila, Jasona i Herakla – imajući dar kojim je omogućio učenicima da otkriju svoje najveće potencijale, mi kroz mitologiju pratimo njihova junačka dela (i padove), a Hiron za to vreme u potpunoj senci biva zaklonjen od radoznalaca u svojoj pećini, na vrhu Peliona.
Učitelj klavira, Krečmar, po mnogo čemu je sasvim specifičan. U malom gradu drži predavanja o muzici, za koja unapred zna da neće imati brojnu publiku, jer su izabrane teme nešto do čega je on došao dugogodišnjim dubokim uvidom u sasvim specifična područja muzike i stvaralaštva. Pozivu na predavanja koja najavljuje, unapred naznačivši temu o kojoj će govoriti, odazove se svega nekoliko ljudi, manje od desetine, od toga trećina budu deca. On uz to i muca. Na pitanje zašto drži predavanja o stvarima koje ne interesuju ljude odgovara da ljudima treba stvoriti potrebe tamo gde ih nije bilo. Njega ne zanima kolika mu je publika. Kasnije se ispostavi da je jedno od te dece koja su slušala njegova mucava predavanja bilo „zaraženo“ za sva vremena njegovom pričom, i da je to bitno odredilo njegove životne izbore i traganja.
Primeri Narcisa i Demijana donekle su slični među sobom, mada među njima postoje i bitne razlike. Narcis je neko ko bira ulogu učitelja kao životni poziv, dozvolivši tek u slučaju Zlatoustog da taj odnos dobije ličniju dimenziju, te da postane ono što nazivam master-apprentice odnosom. Demijan nema takvih ambicija, on je i sam učenik, njegov je master njegova majka, gospođa Eva. Pod njenim vođstvom, njegov je pristup životu daleko individualniji, sigurniji, zreliji, nego što je karakteristično za mladiće njegovih godina. To su osobine koje Sinkler prepoznaje i zbog kojih se sam stavlja pod njegov patronat.
Karakteristično za ovu vrstu odnosa je da apprentice posle izvesnog vremena mora da napusti mastera, da bi mogao da nastavi samorazvoj. Teško je proceniti pravi trenutak za takav raskid, te se on često desi pre vremena. Učenik postaje nestrpljiv želeći da mastera prevaziđe, ili odbaci, da svetu pokaže svoja nova znanja, te da on bude master nekim drugim aprentisima. Veliki broj takvih odnosa završi se konačnim raskidom (jer ako ne raskrsti potpuno sa masterom, učenik će se i dalje osećati zarobljen patronatom starijih i mudrijih). Master-apprentice odnos postaje za njega kavez.
Biti master (ili aprentis), znači unapred se pomiriti sa nemogućnošću prerastanja tog odnosa u odnos dvoje ravnopravnih učesnika. Master-apprentice odnos ima tu manu da je to privremeni odnos, a s obzirom na intenzitet koji u sebi nosi, ostavlja trajni trag, i neku vrstu trajnog ožiljka.
Ovaj odnos je uvek odnos dve individue, te nosi i veliki emocionalni naboj, zato se i ne može prekinuti drugačije, nego samo grubo i nasilno. Apprentice iz odnosa izlazi sa dubokim ubeđenjem o nesavršenosti i nepravednosti dojučerašnjeg idola (i što je odnos njegove zavisnosti bio veći, veći će biti i njegov neopravdani bes). Master ostaje sa težinom (još) jednog raskida držeći palčeve učeniku o čijem će napretku dalje slušati samo sporadično, zaobilaznim putevima se o tome raspitujući.
Učenik će, ako mu sreća bude naklonjena i neki drugi uslovi ispunjeni, uspeti da u svom životu ostvari sijaset ravnopravnih odnosa sa drugima, kvalitetnih i sadržajnih. No, gotovo nikad se neće vratiti da takav odnos ostvari i sa masterom, bojeći se mogućnosti da po navici ne zauzme „niži“ položaj, ako se položaj učenika može ikako smatrati nižim, ili bojeći se spoznaje u susretu sa masterom da još uvek nije dostigao ono čemu je u najiskrenijim godinama svoga učeničkog zanosa stremio.
Piše: Jadranka Milenković
Mozda pomalo subjektivno i tragicno posmatranje odnosa. Rekao bih da si opisala sujetnog ucitelja i ucenika koji je promasio ‘zanat’. Iza mudrosti i znanja ne sme biti strah od neznanja, vec ljubav prema oplemenjivanju. Ljubav ume da radja mane, ali hajde ako zelimo biti mudri isklešimo vrlinu. A vrlina je ono sto treba da izrodi odnos master-apprentice i ona moze da lezi i u tom udaljenom stadijumu kada se oboje pocnu smenjivati u ulozi ucitelja i ucenika, jedno prema drugom. Dakle moguc je i takav prekid. Prekid jednosmernog odnosa usled pocetka dvosmernog.