Mir sa kojim je Stajnbek u svojoj literaturi službovao malim ljudima, ovome svetu darovao je mnogo. Reč, kao najdestruktivnija i ujedno najlepša čovekova mogućnost, sposobna je da pokrene lavinu, da umiri more, da napravi basnoslovni odron ljudske emocije i da stiša sve bure duha, što je on kroz svoja dela upravo i dokazao.
Kao i svaki velikan, Stajnbek je po zasluzi tamo gde pripada. Njegova tiha pobuna protiv svega što danas svetom gospodari, razgorela se sa njegovim vremenom i živela duž čitavog veka, da bi, kao i sve istinski vredno što je, sa ovim novim vremenom brzine, svetlećih ekrana i degradacije ljudskog intelekta, počela da bledi i da se zaboravlja.
Međutim reč živi večna, i ona samo treba našu pomoć, kako bi večna i opstala. I zato u ime jednog od velikih čuvara pisane reči, američkog književnika Džona Stajnbeka, podsetimo se vrednosti njegovog dela.
Pustinjsko bespuće i sivilo bede
Svanula je zora, ali ne i dan. Na sivome nebu pojavilo se crveno sunce, mutan crven kolut što je davao malo svetlosti nalik na sumrak; a kako je dan odmicao, sumrak se zgusnuo nazad u mrak, a vetar je vrištao i cvileo nad popadalim žitom.
Plodovi gneva su upravo Stajnbekova najglasnija nota tišine, odnosno nota pobune malog i nemoćnog čoveka, pobune i predaje pod velikim i moćnim.
Tridesete godine i ekonomska depresija u Americi – ljudi koji su živeli od svoje zemlje i svojih farmi najednom usled sušne godine bivaju proterani sa svojih imanja i preko noći prognani u potpunu bedu, u beskućništvo, u glad i očaj, u bezizlaz sveta bez sigurnosti.
Hiljade i hiljade ljudi napušta svoje domove i kreće u velikim kolonama, usporeno, u očaju tih pustinjskih pogleda suše i smrti, ka obećanoj zemlji punoj plodova spremnih za branje, teških i prezrelih, i nesvesni istine koja ih tamo čeka.
U središtu radnje knjige je porodica Džoud i njihov put iz sravnjenje sa zemljom i napuštene Oklahome do rajski izmaštane i kao spasenje zamišljene Kalifornije, u kojoj su ih trebali čekati poslovi, hrana i novi životi.
Mučna i otežana radnja prikazuje nam borbu ljudske prirode sa neizvesnim, sa nelagodnim i neutešnim, prikazuje nam čovečiju narav i sve njegove slabosti kao i vrline, i na kraju snagu volje, kao i prisustvo sumnje, predaje, bespomoćnosti, straha i neme patnje.
Sivilo i beznađe su osećanja koja provejavaju duž čitavog romana. Vrelina asfalta i visoko sunce, pesak i prašina, otežan pogled u daljinu i sporo odmicanje ka cilju za koji se zna da je beznadežan, pa time kretanje čini još mučnijim i još sporijim.
Doći će neka promena. Ne znam kakva. Možda nećemo doživeti da je vidimo. Ali ona će doći. Svi imamo neki nemir u sebi. Ljudi ne znaju šta je, ali su uznemireni.
Kad je čovek sam, razmišlja o koječem, i onda zna mnogo šta što ranije nije znao.
Stajnbek u Plodovima gneva opisuje beznađe ljudske sudbine u središtu vremena u kojem se rađa iskonski kapitalizam. Velike industrije oživele su. Bezdušna stvorenja dolaze. Njihovo ime je Banka. Isprva daju malo, a potom uzimaju sve. Donose novo vreme, drugačije i hladnije, i nemilosrdno uvlače čoveka koji živi u svom starom vremenu, u samo središte tog novog, mašinskog vremena.
Stajnbek govori o banci kao o čudovištu koje je besmrtno, čudovištu koje mora da se hrani ljudima i njihovim dušama kako bi svoju večnost očuvalo.
Prisustvo gneva koji mali čovek oseća dok ga isteruju iz kuće njegovog oca i oca njegovog oca, ali i muka jer ne sme da taj gnev ispolji, ono je što ovaj roman čini velikim delom.
Prisustvo gneva na licima malih ljudi:
- dok odlaze od kuća, dok posmatraju prazna i sravnjena polja svoje domovine
- dok odlaze niz put i dok im nestaje novca
- dok ih prezirnim pogledima posmatraju kao beskućnike i prljave tuđine
- dok se ophode prema njima kao prema psima
- dok im daju da biraju između bednih dnevnica i celodnevnog rada u poljima velikog Gazde ili gladi i smrti svoje dece
- dok ih policija proteruje iz kampova, ruši im i pali šatore, dok ih šalju uvek dalje
- dok se ceo svet okreće i nastavlja mimo toga, njihova lica u tom zarobljenom gnevu, pomno i mučenički posmatraju, kao da su niko i ništa i zauvek odbačeni, ispisani iz stranica života, svoje zemlje i sveta ljudi
Posle svega ostaje snažan i narastajući bunt koji se rađa u dušama slomljenih i izgubljenih, bespomoćnih. On je sama suština, gnev koji sazreva i postaje sve teži, da bi se na kraju, pre nego što istruli i nestane, sasvim rasprsnuo i ispoljio u najfascinantniju nit ljudske prirode, stravičnu i pomahnitalu volju za preživljavanjem i nadčovečansku snagu u slabosti – ratoborno divljaštvo pred strahom i neznanim.
I slom nikad neće doći sve dok strah bude mogao da se pretvori u gnev.
Istočno od raja ili jedna priča o čovečanstvu
Nijedna priča nema moć, niti će trajati, osim ako mi u sebi ne osećamo da je to istina i istina o nama. Kakvo breme krivice čovek nosi!
Roman Istočno od raja, kao i svako iskonsko delo koje je zaslužno zauzelo mesto u vrhu polica gde se čuvaju velike reči velikih ljudi, ima u sebi svaku poru čovečanstva, svaku emociju i ljudsku misao, sve zlobe i sva dobra, bes i sujetu, gordost i licemerje, hrabrost i slabosti, žudnju i spokoj, veru i sumnje, radost i tragediju, mudrost i brzopletost donošenja krucijalno pogrešnih odluka, posledice i učenje mirnog prihvatanja istih, život i smrt, ljubav kao misteriju, žrtvu u ime vrednosti i duha, i bezumno propadanje u prizemnim nasladama površnosti i kratkotrajnog zadovoljstva.
Imamo samo jednu priču. Svi romani, sve pesme, sazdani su na neprestanom nadmetanju dobra i zla u nama. I palo mi je na pamet da zlo mora stalno iznova da se izleže, dok je dobro, vrlina, besmrtno. Porok uvek ima novo sveže mlado lice, dok je vrlina dostojna poštovanja kao ništa drugo na svetu.
Ona je misterija. Meni se čini da nije poput drugih ljudi. Postoji nešto što joj nedostaje. Dobrota možda, ili savest. Ljude možeš shvatiti jedino ako ih osećaš u sebi. A ja nju ne mogu da osetim. Onog trena kad pomislim na nju, uronim u mrak. Ne znam šta je želela i čemu je težila. Bila je puna mržnje, ali zašto i prema čemu, ne znam. To je misterija. A njena mržnja nije bila zdrava. Nije to bio gnev. Bila je to bezdušnost.
Bila je sva od tajni i malih ćutanja koja kao da su bila puna značenja. Njene kestenjaste oči, utisnute duboko u lobanju, gledale su napolje u ružni svet s filozofskim žaljenjem.
Stajnbek je zamislio delo u kojem će obuhvatiti samu suštinu čovekovog postojanja, njegov život na zemlji, njegove nesreće i male sreće, koje kada jednom dođu, pa makar i u najmanjem obimu vremena, znaju biti toliko uzvišene da čine sve dugotrpne muke koje su tome prethodile gotovo nepostojanim.
Zamislio je delo u kojem će napisati priču celokupnog čovečanstva, od samog početka, jednu i jedinu priču, koja se ponavljala duž čitave istorije, nevezano za vreme i prostor. Zamislio je priču u kojoj je želeo ostaviti sebe i suštinu svog dela, koju je, po zamisli i uspeo ostvariti, čak možda i uspeo nadmašiti prvobitne zamisli i sva očekivanja.
Knjiga Istočno od raja namenjena je svima koji traže odgovore u svetu koji vidimo i onom iza skerletne zavese nestvarnog – odgovore o životu i smrti, ljubavi i mržnji, o svemu što ide uz pojam biti Čovek.
Naša vrsta je jedina stvaralačka vrsta, a ona ima samo jedno stvaralačko sredstvo, individualni um i duh čoveka. Dva čoveka nikada ništa nisu stvorila. Ne postoje valjane saradnje, bilo u muzici, u umetnosti, u poeziji, u matematici, u filozofiji. Kad se jednom stvaralačko čudo dogodi, grupa može da ga oblikuje i proširuje, ali grupa nikada ništa ne izmišlja. Savršenstvo postoji u usamljenom umu čoveka.
U toj jednoj knjizi je imala svoju istoriju i svoje pesništvo, svoje znanje o ljudima i stvarima, svoju etiku, svoje pouke i svoje spasenje.
Neka stvar pre ili kasnije može da razbije sve oko sebe, a metež se širi u prstenovima poput talasa kamena bačenog u mirnu baru.
Moraš naučiti da hladnokrvno sebe guraš na put gubitka vlastitog života a da ne poludiš. I ako možeš to da uradiš – a, priseti se, neki ne mogu – onda ćeš steći najveći od svih darova.
Sve velike i vredne stvari su samotne.
Brza bol od istine može da prođe, ali lagana, izjedajuća agonija laži nikad ne prolazi. To je neprolazna rana.
Lako je pronaći logičan i častan razlog da ne činiš ono što ne želiš da činiš.
Od bola se čoveku stegnu čeljusti, oči mu poprime lažan sjaj od brige, a mišići na slepoočnicama i duž obraza, čak i slabi mišići kraj nosa, istaknu se, pa je to izgled bolesti i odupiranja patnji.
Ponekad je ćutanje najrečitije.
Jer svet se menjao, a iščezla je prijatnost, isto tako i vrlina. Zabrinutost je ophrvala svet što se rastakao, a šta je iščezlo, iščezlo je – pristojnost, ugodnost i lepota. Dame više nisu bile dame, a džentlmenu niste mogli verovati na reč.
Još par nasumično probranih citata
Spoljašnju stvarnost razočaravajuće prirode ona je poništavala odbijanjem da veruje u nju, a kad se neko protivio njenom neverovanju, ona je na njega besnela.
Svaki je zapis koji je uticao na mišljenje i živote nebrojenih ljudi važan.
Za vas jeste bila lepa zato što ste je vi napravili. Mislim da nikada niste videli nju – samo vlastitu tvorevinu.
Kako samo branimo zabludelost!
Te sveznajuće sanjalice uvek zapadnu u nevolju. Ne ostavljajte ga samog sa krivicom.
Rekla je najbolju laž od svih – istinu.
Uplašen čovek je opasna životinja.
Za kraj
A dok vam pričam, i sam prebiram po uspomenama, onako kako čovek ispira prljavštinu ispod daščanog poda zbog čestica zlatnog praha što propadaju kroz pukotine.
Stajnbek je jedan od onih pisaca koji služi običnim ljudima, ljudima u nevolji i u dubokom nerazumevanju sebe, jedan od onih koji je tu za sve i pruža svoj dar i žrtvu onima kojima je najpotrebniji.
Istočno od raja i Plodovi gneva, uz O miševima i ljudima, ostala su njegova najpoznatija dela, međutim plodova Stajnbekovog pisanja ima još i svi su podjednako zreli i teški. Oni čekaju svakog ko želi da zaplovi celokupnim opusom jednog od najvećih američkih književnika, sa nadom da neće nikad istruliti i biti predati zaboravu.
