Simulacija stvarnosti – u kom Matrixu ti živiš?

U nemogućnosti da prihvatimo postojeći svet onakvim kakav zaista jeste, kreiramo sopstveni svet, sopstvene simbole i perspektivu stvarnosti. Jezik tog sveta sadrži samo obrise realnog. Sastoji se od istih slova i znakova interpunkcije. Razlika se ogleda u tome što taj jezik nema samo drugačije značenje nego nema značenje uopšte.

Simbolički interakcionizam označava komunikaciju koja se odvija putem slova i znakova. Sadržina govora se diskredituje na osnovu društvenog položaja govornika, jer on simboliše njegovu isključivu vrednost. Distinkcija između simbolisanja i značenja se gubi usled nemogućnosti individua da se samo značenje shvati.

U jeziku istovetnog mumlanja, naše reči i naše ime ne znače previše, umesto toga se predstavljamo imenom naših automobila ili mobilnih telefona koji jedini validiraju i daju značenje prethodno izgovorenim i neizgovorenim rečima. Prema tome, razmena mišljenja predstavlja puku razmenu informacija koja dobija značaj apriorno i čija se simbolika već unapred zna.

Eskapizam putem jutarnje doze morfijuma koja se ogleda u validaciji zavisnika od istog, predstavlja najbolji način na koji društvene mreže simuliraju stvarnost. Simbol „umreženosti“, kreira simulaciju socijalnog habitusa koji je jedna od osnovnih ljudskih potreba. Konformizam kao stil življenja nalaže da je mnogo jednostavnije boraviti i živeti u takvoj stvarnosti.

Iz interakcije se može pobeći sutrašnjim odgovorom na poruku, pod izgovorom da smo bili zauzeti, emocije se iskazuju putem smajlija koje je mnogo jednostavnije staviti nego veštački osmeh na lice čije je dublje značenje jedino grč koji oslikava stalno nastojanje da svoje želje stavimo u okvir postojećeg sveta.

Uostalom, uvek se možemo sakriti iza „offline“ statusa.

Sliku o sebi koja se gradi konstantnim intelektualnim i emocijonalnim razvojem zamenjuje slika sebe koja se može jedino videti i čiji jedini okvir predstavlja okvir ogledala ili ekran mobilnih telefona. Promena se, dakle, ne ogleda u samom menjanju već jedino u drugačijem predstavljanju sebe.

Zarobljeni između gubitka identiteta i neostvarene želje za kreiranjem novog, stvaramo jedino kompleks koji se zasniva na težnji za prikazivanjem sebe kroz savremene parametre idealne fotografije.

Simulacija stvarnosti, koja je vremenom konvencijski postala sama stvarnost, kreira slike individua. Pored toga, manjak potencijala pojedinaca da fotografiju odvoje od ličnosti, kao i višak reklama objašnjavaju celu fikciju koju živimo. Globalizacija stvarnosti se ogleda u činjenici da se zadovoljstvo sopstvenim likom ne može prodati kao što je to slučaj sa maskarama i maskama.

Kada naš ego baziramo isključivo na maskama i simbolima, postavlja se pitanje: Šta se dešava kada se vratimo sa maskenbala? Kada se maska pocepa ili izađe iz mode? Odnosno, ko smo kada skinemo masku koju nosimo?

Niko, fiktivna ličnost koja ne predstavlja ništa drugo do kaskadera današnjice koji je upravo odigrao svoju ulogu.

Konstantnom životnom rutom, koju ne činimo rutom već rutinom koju čini naša istovetna ideja stvarnosti, kreiramo sebi pećinu u okviru koje stvaramo naš pogled na svet koji se uglavnom svodi na svet senki, ukoliko imamo sreće da ih vatra reflektuje kao crne mrlje oslikane na njenim zidovima. Ukoliko pećina predstavlja naše okruženje, vatra našu percepciju a senke naše simbole i ideje stvarnosti, dobijamo realnu sliku sveta u kojem živimo.

piše: Luka Pribišić