Mladi Papa Paola Sorentina – kontroverze i genijalnosti

Naslov Mladi Papa, budimo iskreni, baš i ne obećava. Većina ljudi je verovato u prvi mah pomislila da se radi o još jednoj oštroj kritici katoličke crkve sa jakim akcentima na blud i nemoral o kojem se toliko spekuliše vekovima.

Ako je to slučaj, onda je većina ljudi podlegla predrasudama i veoma pogrešila. Mladi Papa je sve samo ne još jedna predvidiva kliše serija.

O čemu zapravo govori Mladi Papa

Ljubiteljima italijanske kinematografije ime režisera, odnosno scenariste je sigurno veoma dobro poznato ili je možda baš i ono prelomilo da izdvoje vreme za gledanje. Paolo Sorentino je još jednom pokazao svoju genijalost i napravio snažnu i upečatljivu priču koja nas uvlači u sebe i tera da pauziramo svoj život i dnevne obaveze kako bismo videli šta je sledeći potez Lenija Belarda.

Snimana kao desetočasovni film, ova serija prikazuje početak vladavine novoizabranog poglavara katoličke crkve, Papu Pija XIII, koga je potpuno maestralno odglumio Džad Lou, toliko dobro da teško da je iko mogao bolje od njega da prikaže pun sjaj ovog kontroverznog lika.

Ako izuzmemo prvu scenu, koja je krajnje uznemirujuća, sledeća koja prikazuje papu kako leži u krevetu dok mu zvoni mobilni telefon standardnom Ajfon melodijom, već obećava mnoštvo sarkazma, ironije i kontradiktornosti tako svojstvene velikom Sorentinu.

Iako siroče odraslo u manastiru, Leni Belardo uspeva da u svojim četrdesetim godinama postane prvi američki papa izabran na konklavi, uprkos internom dogovoru kardinala da izglasaju drugog za vrhovnog poglavara.

Ovo stvara nedoumicu i među crkvom, ali i gledaocima, jer ovaj papa kao da zaista jeste bio izabran od strane Svetog Duha. Ono što još više zbunjuje jeste zašto bi iko takvog čoveka postavio na bilo kakav položaj, a kamoli da bude božji izaslanik na ovome svetu.

Lenijev lik je toliko fantastično napisan i toliko kompleksan da nismo sigurni da li ga volimo ili mrzimo, da li ga sažaljevamo ili mu želimo sve najgore. On je papa koji puši, psuje, ne pokazuje ni trunku saosećajnosti, snishodljiv je i sakastičan do granica bola, a njegov hladnokrvni pogled pun nipodaštavanja prema svima i svemu i proračunata smirenost sa eksplozivnom naravi, pre bi se pripisali Luciferu.

U svojoj zlobi je toliko šarmantan da ne možemo da ga ne volimo i ne smejemo se njegovom omalovažavanju i spletkarenju, dok nas istovremeno njegov stav i postupci nerviraju i dovode do ludila. Ipak, ono što nas najviše ostavlja bez teksta jeste činjenica da ovaj papa nije siguran da li uopšte veruje u Boga.

Iz epizode u epizodu otkrića o njegovoj ličnosti i njegovoj prošlosti otvaraju nove horizonte i menjaju ugao iz kojeg posmatramo i način na koji doživljavamo njegov lik. Međutim, uprkos svim promenama, odnos između ljubavi i mržnje se nikako ne kristališe, a Leni ne prestaje da nas iznenađuje i šokira.

Takođe, uprkos svim kontroverzama i izrugivanju, ova serija u samoj svojoj srži ipak nosi veru, istu onu koju svako od nas, u različitim oblicima, nosi u sebi. Summa summarum, vidimo iste sumnje i nedomice, nesigurnosti i neodlučnosti, iste strepnje i strahove koje su utkane u sve nas, iz prostog razloga, jer smo ljudska bica. Baš kao i naš papa.

Reakcija Vatikana

Dok gledate seriju nemoguće je makar jednom ne pomisliti: Kako je moguće da je crkva ovo dozvolila? Ono što je veoma neobično jeste da je zvaninčna reakcija Vatikana u početku potpuno izostala

Serija je prvo prikazana u Evropi, tačnije u Italiji, a nakon kratkog vremenskog razmaka usledila je i američka premijera. Italijanska publika je sa oduševljenjem dočekala seriju učinivši prvu epizodu jednom od najgledanijih ikada.

Za kratko vreme postala je ogroman hit, ali očekivane kritike i zabrane zvanične crkve nisu se desile. Nakon više od godinu dana, Vatikan je objavio tekst koji, iako seriju opisuje kao grotesknu i frivolnu, ipak ima iznenađujuće pozitivnu konotaciju.

Ono oko čega se Vatikan jeste odmah izjasnio je dozvola za snimanje. Ako pretpostavljate da je Sorentinova molba odbjena, potpuno ste u pravu. Veoma interesentan podatak jeste da nijedna scena nije snimana u samom Vatikanu, već da je kompletna scenografija urađena u čuvenom studiju Cinecittà, na periferiji Rima.

Kadrovi prelepih vatikanskih vrtova zapravo su snimani po brojnim rimskim parkovima, dok su scene koje se odigravaju u unutrašnjosti – kulise, pažljivo izrađene, što po zvaničnim izvorima i podacima, što po intuiciji. Pogađate da je Sikstinska kapela bila daleko najveći izazov. Uprkos ovim poteškoćama, prizori svojom lepotom čak ponekad i skreću pažnju sa glavne radnje (što nije lak zadatak), a fotografija od koje zastaje dah ostaje jedan od Sorentinovih pečata i na ovom delu.

Nastavak i druga sezona

Mladi Papa broji svega jednu sezonu od deset epizoda, ali pojavile su se zvanicne vesti o snimanju nastavka. Iako su zaljubljenici u ovu seriju u prvi mah bili oduševljeni, nakon što je stiglo više informacija, entuzijazam kao da je opao. Naime, iako će se voditi kao druga sezona, serija će nositi ime Novi Papa, a glavna uloga biće dodeljna nekom drugom.

Nažalost, Džad Lou nam neće praviti društvo u nastavku, ali i dalje ostaje nepoznato koji glumac će dobiti priliku da se ostvari u ovoj ulozi. Ideja za drugu sezonu ne zvuči mnogo primamljivo, ili preciznije, deluje kao da je reč o potpuno drugoj seriji. Kako će biti koncipirana i da li će ispuniti očekivanja, ostaje tek da se vidi.

Ono što je sigurno jeste da nas Sorentino do sada nije izneverio i nije pružio povod za sumnju, stoga ćemo da verujemo u njegov talenat i da sa nestrpljenem iščekujemo emitovanje nove sezone. Do tada, ostaje nam dovoljno vremena da pogledamo Mladog Papu još jednom, ili pak, da mu pružimo priliku po prvi put, jer ko god je odlučio da zaviri u svet ovog pape, nije se pokajao.