Mašta i dokolica omogućavaju ljudima da iskorače iz stvarnosti i prepuste se kreiranju sveta po svojoj meri, kroz igru i stvaralaštvo. Dokolica se povezuje sa hedonizmom, epikurejstvom, a nekad čak i sa dosadom. U staroj Grčkoj je bila sinonim za stvaralaštvo.
Dokolica može značiti i besposličarenje, ali u sociologiji ona znači kreativno korišćenje slobodnog vremena kroz aktivan odnos prema sebi i društvu. Slobodno vreme se vezuje za industrijsko i potrošačko društvo, a dokolica je teorijski prema Markuzeu:
„način relaksacije koji umesto da ublažava, produbljuje zaglupljenost iscrpljujućim, neljudskim robovanjem u kapitalističkom sistemu“.
Ljudi u dokolici pribegavaju bekstvu u svet mašte i fantazije, a idealno sredstvo povezivanja sa tim svetom jesu bajke, odnosno bajkovite i fantazmagorične TV priče koje i nemaju u osnovi realnost nego čistu fantaziju. Osnova našeg iskustva je percepcija, a stvaralački proces podrazumeva određenu vrstu transformacije primljenih utisaka.
Slike, muzika i film deluju na ljudski um unutrašnjom logikom, tako što podstiču različite misli, shvatanja i osećanja. Preciznije, ono što je stvoreno maštom ne odgovara realnosti, ali osećanje koje ono izaziva je stvarno.
Mašta objedinjuje prethodno neposredno akumulirano iskustvo kao i ono što čovek nije neposredno video, a što može da zamisli na osnovu tuđeg opisa i iskustva, zahvaljujući mašti. Mašta se povezuje sa realnošću u stvaralačkom procesu, kada neki proizvod mašte postane stvaran u obliku nekog konkretnog umetničkog dela.
U dubljoj osnovi mašte i kreativnosti stoje ljudska verovanja u prirodne i natprirodne sile. Najpreciznije bi bilo reći da je verovanje u ljudskoj prirodi, potreba da se svemu pronađe smisao i značaj. Mnogi ljudi jednostavno žele da veruju. Opšti zaključak je da su ljudi, među kojima je i nemali broj obrazovanih, skloni da veruju u bilo šta.
Čovek je oduvek bio fasciniran prirodnim i natprirodnim silama. U svojoj stalnoj zapitanosti nad egzistencijom i sudbinom čoveka i sveta, ljudi su stvorili konzistentan sistem verovanja, od bogova i dobrih duhova, do demona, preko različitih prelaznih oblika između.
Religioznost, upotpunjena još i sa verovanjem u sile zla, koje samo proširuju shvatanja o postojanju natprirodnog, ljudima produbljuje smisao i značaj života. Kroz afirmaciju pozitivnih emocionalnih stanja, odsustva anksioznosti i straha, verovanja pružaju čoveku osećaj udobnosti i sigurnosti kroz osećaj da su od nekoga voljeni, npr. od boga ili neke zaštitnički nastrojene natprirodne sile.
Može se reći da se kod ljudi religiozna verovanja prepliću sa verovanjem u paranormalno, iako religije obično dopuštaju verovanje u samo jedno božanstvo, samo što se forme tog verovanja menjaju, npr. verovanja u vile zamenila su verovanja u NLO.
Tehnološke karakteristike TV-a i interneta pružaju im mogućnost da ovekoveče mitove i paranormalno možda i bolje od bilo kog drevnog pripovedača.
TV serija Lost – izgubljenost u modernom svetu
TV serija Lost (Izgubljeni) je priča o 14 ljudi koji prežive avionsku nesreću i završe na misterioznom ostrvu. Svaki od njih ima svoju tajnu. Njihova prijateljstva se razvijaju kako radnja odmiče, a ubrzo će se ispostaviti da na ostrvu ima još nekog.
Serija Lost se igra sa idejama alternativne realnosti, putovanja kroz vreme, života posle smrti, duhovnim i paralelnim svetovima. To su komplikovane teme za prikazivanje, pa se upravo zbog složenog načina prikazivanja, prvenstveno korišćenja mnogobrojnih flešbekova, osećamo izgubljeni u vremenu dok gledamo ovu seriju.
Da li večno čekate nekoga da dođe ili da se vrati, da li se može pobeći od sopstvene prošlosti – samo su neka od pitanja koja se nameću. Likovi u seriji su složeni, sa raznovrsnim interakcijama, a njihove tajne saznajemo kroz brojne flešbekove, dok je sama priča prepuna dramatike, misterije i neizvesnosti. Osećaj straha i prisustvo misterioznih dešavanja na ostrvu lebde u vazduhu kao i tajne likova za koje će se ispostaviti da moraju biti otkrivene.
Ambijent ostrva produbljuje mistiku i iščekivanje da se razreši njegova tajna. U čitavoj priči ostrvo predstavlja lik za sebe, poseban entitet. Ostrvo će za njegove čudne „stanovnike“ početi da deluje kao zajednički imenitelj. Izvesna dublja pitanja koja serija provocira, razdvajaju je od klasične sapunice. Javljaju se moralne dileme i izazovi, ispituje se karakter ljudske zajednice, a pre svega čovekova duhovnost i misticizam. Postoji i jasna diferencijacija od krimi serija tipa CSI ili Red i zakon, koje su u stvari beskonačna varijacija na jednu istu temu.
Serija Bekstvo iz zatvora i bekstvo iz svakodnevnice
Seriju Bekstvo iz zatvora neki stavljaju u sam vrh TV ostvarenja. Priča je klasičan triler, dinamičan, pun neizvesnosti i uzbuđenja, koji gledaoca drži prikovanog za stolicu. Lik glavnog junaka je baziran na modelu superheroja, koji pravi složeni plan da iz zatvora izbavi brata osuđenog na smrt zbog zločina koji nije počinio.
Superheroji i bajke popularni su jako dugo. Misterija njihove popularnosti krije se u nekim univerzalnim vrednostima i iskustvima koja smo svi doživeli ili bismo mogli, ili želeli, da doživimo. One nas učvršćuju u našim verovanjima u neke stereotipe kao što su pobeda dobra nad zlom, mit o večnoj ljubavi i, kao najvažnije, mit o besmrtnosti, tačnije poricanje smrti, kroz verovanje čoveka u ličnu posebnost i „konačnog spasioca“.
Poricanje smrti, zajedno sa još nekim verovanjima, temelji su ljudske egzistencije na duhovnom planu. Kada je takav sistem verovanja narušen, aktiviraju se odbrambeni mehanizmi ugrađeni u delove našeg bića koji nisu pod svesnom kontrolom.
TV serije kao bajke modernog doba
Današnji ekonomski uslovi u realnom svetu ne garantuju visoke prihode i stalno zaposlenje. U takvom svetu, pod pritiskom društvenih normi i obrazaca, javlja se i potreba za pronalaženjem ljudi, mesta i događaja koji podižu ukupan energetski nivo i uslovljavaju drugačije strukturisanje vremena.
Mi imamo gotovo neiscrpne mogućnosti da kroz likove u bajkama koji nisu karakterno jasno određeni i priču čiji motivi nemaju osnova u realnosti, neprekidno proširujemo radnju i u karakterne crte junaka unosimo same sebe, dajući priči lični pečat. Na taj način stvaramo osećaj da vreme drugačije teče.
Irvin Jalom: „Definitivno, u sveopštoj turbulenciji i ništavilu postojanja, suočeni smo sa izvesnim konačnim i nepromenjivim činjenicama, datostima, koje sežu do samih korena postojanja, a to su: neizbežnost smrti za svakoga od nas i one koje volimo, sloboda da gradimo vlastite živote prema sopstvenoj volji, naša konačna usamljenost i odsustvo bilo kakvog jasnog smisla života… Koliko god mi nešto želeli, naše najdublje želje ne mogu biti ostvarene: naše želje za mladošću, zaustavljanjem starenja, povratkom onih koji su nestali, za večnom ljubavlju, smislom, zaštitom, besmrtnošću… Potraga za smislom, kao i potraga za zadovoljstvom, moraju biti obavljeni sa okolišanjem. Smisao nastaje usled smislene aktivnosti: što je više namerno tražimo to je manje verovatno da ćemo je naći. Smislenost je nusproizvod angažovanja i posvećenosti, cilj je da se ovlada spontanošću… Ali koliko god apsurdno zvučalo, oni, životni uslovi, sadrže i seme mudrosti i spasa, moguće je suočiti se sa istinama postojanja i obuzdati njihovu moć, u službi lične promene i razvoja…“
Piše: Dejan Ivanović
