Sara Konor, jedan od glavnih likova u oba dela Kameronovog Terminatora (zanemarivanje ostala tri dela sage nikako nije slučajno) predstavlja jedan od najkarakternijih i najupečatljivijih ženskih likova u svetu filma tokom poslednje dve decenije XX veka.
Generacije koje su odrastale ili sazrevale tokom 90-ih godina svakako pamte njenu žustru borbu da gotovo u svakom kadru eskivira napade neprijatelja kakvog publika na filmskom platnu do tada nije videla.
Međutim, postavlja se pitanje šta je to što Saru Konor čini toliko prijemčivom za identifikaciju čak i skoro posle trideset godina od pojavljivanja nastavka Terminatora?
Takođe, da li je moguće u razvoju njenog lika tačno odrediti trenutak kada njena priroda dolazi do potpunog izražaja?
Prvi susret – Sara Konor kao devojka
U prvom delu Terminatora (1984), Sara Konor (Linda Hamilton) je predstavljena (pomalo i stereotipno) kao sasvim obična studentkinja koja u slobodno vreme radi kao konobarica a čiji se život preko noći okreće naglavačke nakon što počinje da je progoni kiborg – ubica pod nazivom Terminator.
Jedini cilj programirane mašine jeste da ubije Saru Konor, a samim tim i njenog nerođenog sina – Džona, osobu koja će u budućnosti predvoditi pokret otpora u završnom obračunu između ljudi i mašina. Iste večeri, u Los Anđeles iz budućnosti dolazi i Kajl Ris (Majkl Bin) čija je misija da spasi Saru od Terminatorovog napada.
Izgled Sare Konor u prvom delu Terminatora (1984)
Suštinski, iako je na samom kraju Sara ta koja ubija Terminatora, njeno delanje u toku prvog dela filma ostaje pasivno ili reaktivno.
Još od prvog susreta gde gotovo zatičemo lošu kopiju Kim Vajld sa nevinim, prozračnim pogledom, pa sve do pred sam kraj filma (gde se tokom scene na benzijskoj pumpi naslućuje početak transformacije) njena pojava i ponašanje variraju unutar spektra krajnje graničnih osećanja: zbunjenosti, uplašenosti, panike i nesigurnosti. Sarino delanje je uglavnom svedeno na puki instinkt preživljavanja putem bežanja ili praćenja Risovih naređenja.
Sedam godina posle – početak transformacije
U drugom delu filma Terminator 2: Sudnji dan (1991) već na samom početku nailazimo na sasvim drugačiji lik naše junakinje.
Period od sedam (realnih) godina je i te kako uticao na razvoj njenog celokupnog bića. Osim drastične fizičke promene koja joj sada daje gotovo vojničku crtu, njena psiha, govor i instinkt za preživljavanjem su potpuno drugačiji.
Od razvijenih ramena, mišićavih ruku, kose vezane u rep pa sve do odsečnog govora i izrazite impulsivnosti – suštinski, celokupan teren je pripremljen za ono što sledi a što u otvorenom narativu ostaje suptilno i neuhvatljivo – za čin posredstvom kojeg Sara dolazi do sopstvene, predefinisane suštine a koja se dešava u trenutku kada ona zapravo postaje – treći Terminator.
Trenutak transformacije – Sara Konor kao treći Terminator
Da bismo razumeli njenu transformaciju i ovaj možda prerano izneti zaključak neophodno je shvatiti tri osnovne crte Terminatorovog delanja:
- Poslati su na misiju kako bi uništili konkretnu metu.
- Ta konkretna meta utiče na buduća događanja.
- Meta je čovek, ne mašina.
Nakon što sanja košmar o nuklearnoj vatri, Sara ostavlja na stolu nožem ugraviranu poruku – No Fate (Nema sudbine) – deo rečenice koja je vremenom postala njen životni moto:
Nema sudbine osim one koju sami stvaramo.
Iz tog sna, ona se budi drugačija (u ovom kontekstu je vredan razmatranja njen monolog o zaštitničkoj ulozi roditelja kada posmatra igru između Džona i T-800).
Za razliku od dotadašnjeg reaktivnog ponašanja, Sara sada uzima stvari u svoje ruke i kreće u pohod koji po svim gore navedenim parametrima liči na misiju njenog najvećeg neprijatelja. Njena meta je Majls Dajson, čovek koji će direktno biti odgovoran za razvoj Skajneta i u krajnjoj liniji – katastrofalne posledice Sudnjeg dana.
Nema sudbine
Ono što je ovde ključno, po prvi put vidimo Saru koja dela sama i čije je ponašanje generisano sopstvenom voljom a ne reaktivno, u odnosu na okolnosti ili naređenja drugih likova.
Njena odluka da samostalno dela zapravo svedoči o dve stvari: da je njen zaštitnički, roditeljski deo ličnosti (jer zna da je misija isuviše velika opasnost za Džona te mu ne govori o svom planu) izveden do krajnjih granica kao i žrtvovanje sopstvenog života zarad višeg cilja.
U tom trenutku, a mnogo intenzivnije nego u svim prethodnim scenama, ona ima na umu ne samo život svog sina, već i opstanak celokupnog čovečanstva. Paradoksalno, ali tek kada preuzme osobine svog neprijatelja ona biva transforimisana iz slabašne, uplašene devojke u pre svega slobodnu osobu, a zatim i roditeljsku figuru u potpunom značenju te reči.
Simbolični karakter Sare Konor
U svetu akcionih filmova, malo je ženskih likova prikazano na ovako potpun način. Da smo kojim slučajem umesto Sare Konor u nastavku imali, recimo, Kajla Risa, film bi zasigurno odavao utisak jednostranosti i nepotpunosti.
Postojanje jakog, ženskog lika predstavlja jedini pravi kontrapunkt Terminatorovoj prenaglašenoj (mehaničkoj) prirodi. Sara Konor je zapravo oličenje onoga što čoveku (masovnog i konzumerističkog društva) sa kraja XX i početka XXI veka sve više nedostaje. Ona je simbol suštinski ljudske izdržljivosti i mogućnosti da se posredstvom osvajanja slobode promeni kurs budućih dešavanja i samim tim utiče na sopstvenu sudbinu. Zadatak, koji u krajnjoj liniji, život stavlja pred svakoga od nas.
Piše: Vladan Krečković
