Religioznost Robinzona Krusoa zbunjuje variranjem od smisla ka besmislu jer se o religioznosti ovog književnog junaka istovremeno može govoriti kao o nereligioznosti, o monolozima nadahnutim verom kao o ironičnim, a vidljiva je i diskrepancija između onoga što Robinzon o Bogu misli i govori i onoga kako živi i što radi.
Usled toga nameće se pitanje: kakve je zapravo prirode vera Robinzona?
Nestalna Robinzonova vera
Ono što se sa sigurnošću može utvrditi jeste da Robinzon Kruso Boga često spominje. Već na početku knjige anticipacijski govori o nebeskoj kazni koja je usledila zbog njegovog ponašanja, odnosno o svojoj propasti i o tome kako je svoju dužnost prema Bogu prekršio.
Na svom prvom morskom putovanju, koje je zbog bure moglo da bude i poslednje, mnogo puta se zavetovao i molio Bogu da mu poštedi život. Nakon što je uspeo da preživi nevreme on kaže ključnu stvar koja unosi pometnju u shvatanju Robinzona kao religioznog čoveka. Naime, on kaže: „i ja sasvim zaboravim zavete i obećanja koja sam dao u nevolji“.
To zaboravljanje zaveta i obećanja dešava se često, gotovo svaki put nakon neke velike opasnosti u kojoj je mogao izgubiti život. U svom dnevniku, za dan svog dolaska na ostrvo, piše da nakon što je došao do obale posle brodoloma umesto da se zahvali Bogu za svoje spasenje, juri po obali, žaleći sebe i svoju sudbinu.
Kad i kako se Robinzon moli?
Kada je Robinzon spazio da ječam raste na ostrvu, iako je mislio da tako nešto zbog neplodnosti zemlje nije moguće, prvo je sve pripisao moći Boga, ali kada je shvatio da je na mestu rasta ječma zapravo istresao vreću sa hranom za živinu „čudo presta biti čudo“ i on priznaje da je njegova religiozna zahvalnost počela da opada.
Za život se Bogu molio i zbog velikog zemljotresa koji je potresao ostrvo, ali mu „na pamet nije pala nikakva iole ozbiljnija religiozna misao“, a kad je zemljotres prošao, završile su se i njegove molitve. Međutim, u užasnom strahu od bolesti Robinzon se neprestano molio Bogu, a te molitve je pratio značajan san, u kome mu biće tela svetlog kao plamen i strašnog lica i glasa poručuje da će umreti jer ga sve ovo što se desilo nije dovelo do pokajanja.
Ovaj san je bacio Robinzona u duže razmišljanje o njegovoj religioznosti. San se može označiti i kao ključna tačka, uslovno rečeno, preokreta, nakon kog se Robinzon prvi put moli kako treba nakon niza godina, a počinje da se moli i pre obeda, čita Bibliju, praznuje nedelju i proslavlja godišnjice svog boravka na ostrvu zahvaljujući se Bogu.
Proviđenje, Promisao, odnosno Božja volja je ono što oblikuje svet, upravlja njime i upravlja našim životima – to je zaključak Robinzona Krusoa nakon religijskog „prosvetljenja“ koje je doživeo izbaviviši se iz bolesti. On sebe čak stavlja u poziciju „bludnog sina“, koji nije uvideo šta je dobro za njega na vreme i koji nije shvatio očev savet i Božju volju kad je trebalo, ali je kasnije uspeo, uz pokajanje, da se vrati na pravi put, sa onog pogrešnog, zabludelog koji ga neprestano vodi u smrt i propast.
Međutim, postavlja se pitanje koliko je Robinzonovo „prosvetljenje“ iskreno? Da li je njegovo pokajanje pravo?
Robinzon kao homo economicus
Ijan Vat u knjizi The rise of the novel kao bitnu osobinu Robinzona ističe individualizam koji je oblikovan pod uticajem kapitalizma. Novi ekonomski poredak Defoovog doba doneo je slabljenje veza između čoveka i njegove porodice, crkve, vlasti – čovek sam postaje najviše odgovoran za svoj ekonomski, socijalni, politički i religijski status.
Ijan Vat ističe da su lik Robinzona Krusoa mnogi teoretičari ekonomije koristili kao primer homo economicusa čije su glavne osobine upravo težnja ka poboljšanju sopstvene ekonomske situacije, dakle davanje većeg značaja novcu i materijalnim stvarima, slabljenje veza sa onim što je nekad bilo od mnogo većeg značaja za čoveka, prvenstveno religije, i razbijanje statusa quo.
Kad i kako Robinzon dela kao homo economicus?
Sve ovo o čemu Ijan Vat govori možemo videti upravo u ponašanju Robinzona Krusoa.
Prvo sa čim se susrećemo u ovoj knjizi jeste Robinzonovo razbijanje statusa quo, odnosno neprihvatanje unapred određene mirne uloge građanina srednjeg staleža, što se ogleda u ignorisanju očevih saveta i odlasku u svet uprkos svim nepovoljnim okolnostima.
Zanimljivo je Robinzonovo objašnjenje zbog čega odbacuje ovakav život. Naime, nešto kobno, nešto što teži nesrećama, nešto nepoznato ga vuče iz udobnosti. Ovo objašnjenje će se ponavljati pred svaki Robinzonov nesmotren put u nepoznato.
Robinzon je svestan da to što radi nije u skladu sa Božjom voljom, ali ne odustaje od svoje zamisli. Upravo to „nešto“ tokom celog njegovog života deluje jače na njega nego vera u Boga. Relativizovanje Robinzonove religioznosti i ovde je zbog toga neminovno.
Egocentrizam Robinzona
Još jedna osobina Robinzona Krusoa koju Ijan Vat ističe jeste egocentrizam, i to prvenstveno u odnosu prema drugim bićima.
Prema Petku se Robinzon odnosi potpuno superiorno, čak mu sam daje ime, ne pitajući ga za njegovo i sve vreme ostaje utisak da je njihov odnos zapravo odnos gospodara i potčinjenog sluge, odnos kolonizatora i kolonizovanog.
Nedostatak žena u Robinzonovom životu, čak i nedostatak želje za ženama i uopšte ideje o njihovom postojanju ukazuju na Robinzonovu potpunu okrenutost svojoj ličnosti, svojim stvarima, svom ostrvu gde mesta za ženu koja bi možda uzela deo Robinzona i nečeg njegovog nema.
Egocentrizam se vidi i u Robinzonovom odnosu prema Bogu. U religioznoj meditaciji koja je nastala posle Robinzonovog sna u bolesti, Robinzon, pokušavajući da rasvetli svoj život i Promisao, kaže: „on zna da sam ja ovde i da sam u ovom strašnom položaju i kako se ništa ne događa bez njegova naređenja, on je naredio da mi se sve ovo desi“.
Robinzon, razmišljajući o Bogu, toliko često upotrebljava reči ja, meni da se stiče utisak da on zamišlja Boga kao nešto što se sve vreme njemu obraća, nešto što se sve vreme bavi njegovim životom, njegovim doživljajima i njegovim ostrvom.
Kako Robinzon čita Bibliju?
Na egocentrični način on čita i Bibliju. Nasumice je otvara i prvo što vidi smatra direktnom porukom od Boga. Kada je prvi put otvorio Bibliju na ostrvu upravo to se desilo. Naleteo je na reči: „Prizovi me u nevolji svojoj; izbaviću te, a ti me proslavi“.
Ono što radi posle toga je možda još egocentričnije. Naime, on je kleknuo i pomolio se Bogu da „ispuni obećanje“ koje mu je dao da će ga izbaviti ako ga prizove u svojoj nevolji.
Gledajući na reči koje je nasumice odabrao iz Biblije kao na obećanje koje je Bog direktno njemu uputio, vidi se ne samo Robinzonov egocentrizam i individualizam, nego i njegova kapitalistička priroda, okrenutost ka ekonomskom dobitku, jer on na ove reči gleda kao na neki ugovor koji su potpisali on i Bog i koji se prema tome treba ispuniti, kao ugovor koji potpisuje sa kapetanom iz Lisabona.
Šta je Robinzonu važnije – duhovno ili materijalno?
Religija Robinzonu zapravo njemu nije primarna. Robinzon stalno ukazuje na značaj Boga, Promisli i Proviđenja na njegov život, ali on sam veći značaj daje onom misterioznom „nečem“ koje ga zapravo vodi kroz život. Posle svih pehova i nesreća koje su ga zadesile jer je slušao to „nešto“, iako svestan da je to pogrešno i da ga to stalno dovodi do ivice propasti, on i dalje putuje.
Borba duhovnog i materijalnog u Robinzonu koja uzrokuje ambivalentnost njegove religioznosti možda se najbolje vidi u sceni sa nađenim novcem.
Naime, Robinzon, pretražujući uništen brod ne bi li pronašao nešto što mu može biti korisno, nailazi i na novac. To ga navodi na razmišljanje o beznačajnosti novca, pa čak u jednom trenutku obraćajući se novcu kaže: „Ni za šta mi ne trebaš; ostani gde si i potoni kao stvarčica koju ne vredi spasavati.“
Ali on taj novac ipak uzima i nosi sa sobom. Tu, na delu, vidi se čovek okrenut ka materijalnom, ka kapitalu više nego ka religioznom, ali isto tako se vidi da taj čovek toga još nije svestan jer je sve prekriveno slojevima moralizma i molitvi.
Bog ne postoji, postoji samo zemljana posuda
Virdžinija Vulf u svom eseju o Robinzonu Krusou kaže da Bog ne postoji, postoji samo zemljana posuda.
Time aludira na česte kontradiktornosti ove knjige u kojoj zapravo racionalnost i činjenice, stvarne poput velike zemljane posude, dominiraju. Zemljana posuda je sve ono što je Robinzon sa broda doneo na ostrvo, svi alati, svi predmeti, pa čak i novac. To je ono što on pravi svojim rukama kako bi olašao sebi život i baš kao što te predmete prilagođava sebi tako i sve ostalo, pa i religiju prilagođava i kroji po svojoj zamisli.
Zemljana posuda je sve ono što Robinzon može da poređa u svom skloništu, sve što može da sistematizuje i da mu se onda divi, ono što može da mu pričinjava zadovoljstvo već samom činjenicom da to poseduje i da je gospodar toga.
Ambivalentnost Robinzonove religioznosti
Ono što je sigurno onoliko koliko je sigurno da Robinzon Boga često spominje jeste to da spominjanje Boga, uprkos njegovom ponašanju koje je kontradiktorno tome, nije besmisleno. Ambivalentna Robinzonova religioznost ukazuje na samo čovekovo postojanje kao ambivalentno, u kom se sudari smisla i besmisla dešavaju često.
To se može objašnjavati „zemljanim posudama“, ironijom, tragičnim sukobima u čoveku, stalnim traženjem transcendententnog, ali ambivalentnost čovekovog postojanja ne može se prevazići, kao što to ni Robinzon, noseći na ostrvo novac koji mu „nije potreban“, nije mogao.
