Roman Rat nema žensko lice predstavlja istorijski dokument ženskih najintimnijih sećanja i svedočenja o Drugom svetskom ratu i stradanjima koja je on doneo sa sobom.
U njemu govori više od dvesta žena koje su preživele najstrašniji rat XX veka. Branile su domovinu, bile primorane da se odreknu onog najlepšeg u njima, ljubavi, rađanja, iščekivanja svih devojačkih snova koji su naglo prekinuti.
Svetlana Aleksijevič, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2015. godine, provela je četiri godine rada na ovoj knjizi, posetila preko sto gradova, varoši i sela, beležeći sećanja od ratnih veteranki. U svim njihovim pričama, stravično je mešanje prošlosti i sadašnjosti.
„Prošlost se strašno obraća sadašnjosti dižući glas protiv jučerašnjeg i današnjeg bezumlja.“
Ovaj roman beloruske književnice naziva se još i „romanom glasova“ jer se sve vreme u romanu prvenstveno čuje glas sagovornica. Ako se izuzmu didaskalije, glas autorke se gotovo nigde ne pojavljuje. Govori se kroz sudbine žena koje su preživele rat.
Ogoljene i potresne ispovesti se nižu u romanu ne ostavljajući mnogo prostora herojskim pričama i podvizima tipičnim za rat. Put duše je za autorku mnogo važniji od samih događaja.
Jedna od njenih ispovesti nosi priču o trudnici koja je nosila minu.
„Verena je bila… Trebalo je da se uda.. Ali eto..“
„Sanjala je belu haljinu…njega…život..“
Dopušteno je da sami sve složimo imajući u vidu isprekidane i nezavršene rečenice, da se sami snalazimo u vrtlogu očajanja i nemoći nad sudbinom stradanja.
Na frontu su žene svakog časa gledale smrti u oči. Mrzela se crvena boja koja nije asocirala na ljubav nego na krv i smrt. Rat ih je terao da postaju zveri i ubijao je u njima ženstvenost. Ne samo fizički nego i psihički, izobličen je ženski lik i delo.
Čekanje – sve se svelo na čekanje da rat prođe. Da se pokuša zaboraviti sve što se doživelo, ako se to ikako moglo. Nakon svega, najteže je zatvoriti oči, jer se sve vraća. Front, rov, pucanje, mrtvi…
„Oko tebe mrtvi, koža i kost… Čovek od pedesetak godina sa trideset kila…“
Smrt i stradanje su navirali i iz sećanja, po drugi put.
„I crvene cvetove… i ruže i karanfile… moj organizam je sve to odbijao… Ljudska krv je toliko jarka, ni u prirodi, ni kod slikara na platnima nisam videla tako jarku boju…“
Od svega je najteže bilo sećanje na stradanje dece.
Jedino dobro, prema ispovesti jedne od žena, bilo je to što se nakon rata nisu plašile smrti. Čekale su je sa mirom i spokojem, kao što se čeka tramvaj. Kao neku neminovnost, čak i kao spas. I vesti o tuđoj smrti nakon rata prihvatane su sa ravnodušnošću. Nisu mogle da shvate zašto se za mrtvima plače. Rat im je oduzeo empatiju.
Sve što su želele bio je zaborav i mir. Mir koji oslobađa. Srce koje je trebalo spasiti i osloboditi ga za ljubav. One koje su uspele ostvarile su se kao majke i bake. I obećale da unucima neće pričati o ratu. I da se više neće plašiti neba kada podignu visoko glavu. Da će se moliti da više nikad ne vide preoranu zemlju po kojoj su već odavno mirno hodale čavke.
Ptice su brzo zaboravile rat.
