Kosmopolitizam i francuska pesnička škola, Rembo i Apoliner, i na drugoj strani, tradicionalizam, ideja o nacionu i kosovsko opredeljenje, harmonično odzvanjaju, ujedinjeni, pesničkim glasom Rastka Petrovića.
Pre svega pesnik, ali i građanin sveta, čovek Afrike i Evrope i večiti putnik što piše stihove: „od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još da putujem“, Rastko Petrović se okreće proučavanju slovenske mitologije, paganskim kultovima i drevnim kulturama, uklapajući ove teme u moderan pesnički iskaz, te na taj način postaje začetnik pojave koja je u današnjoj nauci o književnosti poznata pod nazivom slovenski neomitologizam.
Otkrovenje originalnosti
Objavljena 1922. godine, zbirka pesama „Otkrovenje“ Rastka Petrovića u konzervativnim građanskim krugovima nailazi na neodobravanje i osudu. Međutim, ovoj zbirci nisu bili naklonjeni ni sledbenici tadašnjih savremenih tokova, pa se može zaključiti da je Petrovićevo stvaralaštvo pri recepciji često nailazilo na nerazumevanje.
Ovaj pesnik nije sledio uticaje dadaizma i nadrealizma, čime se izdvojio kao originalna figura međuratne avangardne poezije, i uz Miloša Crnjanskog i Momčila Nastasijevića, kao jedan od najznačajnijih njenih predstavnika.
Razglobljeni izraz, fragmentarnost, i slobodno se može reći, strujanje slikarskog kubizma kroz stihove, zamućenost pesničkih slika, nedorečenost i rasplinutost, ali i efekat začudnosti i odabir nesvakidašnjih pesničkih tema i motiva, krucijalne su osobenosti stvaralaštva Rastka Petrovića, što se može pokazati na primeru zbirke pesama „Otkrovenje“.
Zoran Mišić je ovu zbirku opisao kao „egzaltaciju nagonske prirode čoveka“, ali ne treba tvrditi da ona predstavlja i samo uzdizanje nagonskog u jednoj bezgraničnoj ekstazi, već se mora dodati da je Petrović u svoj stih inkorporirao i jednu duboku autorefleksivnost, rasparčanu i ispresecanu avangardnim poetskim slikama. Tako stihove:
„ali posle svih velikih ekstaza,
otupim čak i dosadu da shvatim“
iz pesme „Pustolov u kavezu“ ne izgovara samo lirski subjekat koji se trenutno nalazi u ekstazi, nego se tu uočava i glas racionalnog, onoga koji se već nalazi u polju svesti, kome je dobro poznat proces izlaženja iz ekstatičnih trenutaka i koji promišlja o budućem, o praznini koja nastaje nakon trošenja rasplinutih misli u samoj ekstazi.
Samo ovakva udvojenost i rastrzanost između ekstaze, otkrovenja i strasti, i na drugoj strani, između racionalnog prigušenog glasa koji spoznaje posledice izlaženja iz ekstaze, (a to su „krvavo otupljenje“ i dosada) može progovarati o sebi kao o nekom drugom, što je i naglašeno stihovima:
„Retko da nisam drugi, da mi ime nije: Neko,
da ne pevam“.
Tako se dolazi do samog oksimoronskog naslova pesme, „Pustolov u kavezu“, jer pustolov nikako ne može biti pustolov ako je u kavezu jer bi time poništio sebe i postao neko drugi, a kao takav ne bi ni mogao opstati, i dalje, prenesena na plan stihova u pesmi, ekstaza tog pustolova koja je svesna sebe same, analizirajući se i umirujući, nikako ne može biti potpuna i konačna, već je u konstantnom dostizanju i opadanju.
Međutim, Petrovićeva poezija sva je satkana od sna i opijenosti, ekstaze i nesvesnog, čulnosti, putenosti, karnevalske predimenzioniranosti i dionizijske slobode, iako profetski poznaje put okončanja svojih otkrovenja u kojima se događa otupljenje i trenutak kada je bitno samo:
„krkati, hrkati, čmavati i groktati,
biti gnusna, ogromna, drhtava plazma.“
Rastko Petrović između otkrovenja i ekstaze
U proznom tekstu „Probuđena svest (Juda)“, na kraju zbirke „Otkrovenje“, (za koji Marko Ristić kaže da ga treba čitati kao pesmu) eksplicira se pesnikovo poimanje pojmova otkrovenje i ekstaza. Naime, istaknuto je da se ekstaza ostvaruje onda kada se biće spoji sa božanstvom i onda kada ga ugleda, te da u takvom posebnom trenutku dolazi i do otkrovenja.
Ono što je ovde ključno i neobično to je da se u nastavku teksta ističe da „otkrovenje nailazi na nas katkad samo u momentu našeg ludila ili bolesti ili razdraženja i oduševljenja“, iz čega logično proizlaze sledeće činjenice: prvo, da nije moguće povezati se sa božanstvom onda kada je individuum psihofizički potpuno zdrav, (blaže rečeno, da spoj sa božanstvom nije ostvarljiv u domenu potpunog stanja svesti individuuma) i drugo, da nije moguće dostići otkrovenje, a ne nalaziti se u stanju ludila ili bolesti, odnosno, da se otkrovenje nalazi u mucanju, buncanju, deliričnim vizijama podsvesti i polju nesvesnog.
Oto Rank ističe da se čovekov krajnji izvor nesvesnog i jezgro podsvesti nalaze u traumi rođenja. Upravo su: prenatalno doba, tajna rođenja, i intrauterin san, (kao jedini čedan san u pesmi „Jedini san“) o kojima je Rastko Petrović promišljao dok je pisao o krvi, zverstvima, i o majčinoj utrobi kao „domu gde se ne vraća“ (u pesmi „Tajna rođenja“), doživljavajući svoje najveće otkrovenje i ekstazu, teme u kojima je on iskazao svu svoju originalnost.
Zato se reči iz Petrovićevog proznog teksta „Probuđena svest (Juda)“: „Ne ostvarujem veliku umetnost već samo veliku ekstazu“, ne mogu smatrati istinitim, jer je svojim ličnim otkrovenjem pretočenim u stihove, ovaj večiti putnik, pustolov i pesnik uspeo da ostvari i jedno i drugo, i umetnost, i ekstazu, i da se dostizanjem upravo te umetničke ekstaze izdvoji od svojih savremenika.
Piše: Milica Simić