Verovatno većina ljudi nije upoznata sa radom Branislava Nušića van njegovih komedija, koje su ga zauvek označile kao jednog od najvećih srpskih komediografa. Ipak, ostavio nam je u nasleđe puno svedočanstava burnih vremena domaće istorije.
Nušić je imao veliku porodičnu tragediju tokom Prvog svetskog rata. Njegov sin jedinac bio je jedan od 1300 kaplara koji su izvučeni iz školskih klupa i odvedeni na front. Svima je dat čin kaplara, odakle im i ime. Mladi Strahinja Ban Nušić poginuo je 1915. godine na Dunavu u svojoj 19. godini.
Ban je bio ambiciozan čovek, temperamentan, romantičan i sklon tehnici koliko i umetnosti. Ban je trebalo da postane deo intelektualne elite društva.
Na frontu je dosta pisao i mnoge njegove zabeleške i pisma su sačuvani.
Videvši da će poginuti, Ban je napisao ocu pismo:
Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali, takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban.
Na poleđini koverte, mladi Nušić zabeležio je i:
Molim onoga, koji me nađe mrtvog, da ovo pismo neizostavno preda adresatu.
Bio je teško ranjen u borbi kod Požarevca, a pismo mu je nađeno u džepu šinjela.
Nušića je ova vest potpuno slomila.
Budući da je u to vreme bio upravnik pozorišta u Skoplju, povela ga je bujica ljudi koji su se povlačili prema Albaniji. Uz njih je bio dok su se povlačili preko Prištine, Prizrena i Peći, gde se razišao sa njima otišavši u Crnu Goru i odatle dalje u Marsej. Ostatak tužne povorke je krenuo u albanske planine.
Nušić nam je ostavio vredno svedočanstvo iz tih dana povlačenja u vidu knjige Devetstopetnaesta – Tragedija jednog naroda. Na početku stoji posveta sinu:
Mesto trošne kamene ploče,
sine,
ovom knjige tuge i bolova
beleži ti otac grob
U ovoj knjizi, Nušić je beležio svedočanstva sa terena i sudbine ljudi koje je upoznavao. Vesti su brzo putovale i ljudi su bili željni bilo kakvih novih informacija, pa je svaka glasina takođe zabeležena u knjizi.
Ovde ćete pročitati:
- Priču o dve žene koje razgovaraju preko koloseka iz dva različita voza –jedna sa decom na vozu koji ide u Kosovsku Mitrovicu i ne zna da će tamo početi golgota, a druga koja je na vozu za Solun, na sigurnom.
- Priču o visoko školovanom međunarodno priznatom slikaru koji je ostao bez šake.
- Priču o višestruko odlikovanom vojniku koga je slom motivacije skupo koštao.
Jako je teško izdvojiti upečatljive trenutke, jer je knjiga gusto nabijena pričama kakve se čitaju bez daha. Ali evo ih nekoliko.
Dve slike prikazuju ukrcavanje na vozove koji odlaze iz Skoplja. Većina ljudi nije ni birala gde će otići, ukrcavao se kako je ko stigao, ne gledajući koja je destinacija.
Video sam jednu grubu i ružnu sliku. Prilazi vagonu jedna gospa u dubokoj crnini, noseći tugu kao jedino imanje koje je spasla. Njoj je tek juče stigao glas da joj je na severnom frontu poginuo sin. Ona nema snage da se gura, snagu joj je bol ispio, ona prilazi mirno, skromno, pogruženo vagonu, uverena valjda da će joj saučešće otvoriti put. Možda bi tako i bilo da kancelarijski oficir koje je komandovao vagonom kao nekim utvrđenim i posednutim položajem, nije smatrao svakoga ko se tome vagonu približi za neprijatelja. Vojnik je grubo odgurnuo nesrećnu mater, a oficir je to odobrio pogledom koji je jasno kazivao:
― Šta si ti, ko si ti? Mati? Nama ne trebaju majke, trebaju nam samo deca njihova, da ginu tamo. Rodili ste, i to je sve što ste mogli učiniti, i sad još možete plakati. To vam niko ne brani!
Postupak vojnika, ili upravo njegova starešine, izazva u gomili sveta odvratnost i gunđanje, ali to nije ništa omelo starešinu da prema drugoj porodici bude grublji, prema trećoj još grublji.
(…)
Uzbuđen ovom grubošću, siđe iz istoga voza jedan Amerikanac, kome izvesno nije ni bilo namenjeno mesto tamo, ali kojega je oficir propustio ne znajući koju li će stranu državu uvrediti ako i prema njemu postupi onako kako postupa prema majkama čija su deca na položajima. Ne govoreći ni reči, ne obazirući se ni na koga, ovaj stranac prođe kroz gomilu i približi se onoj gospi u crnini. On je kroz vagonski prozor video šta je bilo, on je opazio da je na licu one žene ocrtan dubok neki bol i u njegovoj se plemenitoj duši probudio osećaj saučešća, tako svojstven obrazovanome čoveku. On ne reče ni reč ženi, on joj samo pruži ruku, povede je kroz gomilu i uvede je u vagon, pri čemu su ga pratili blagodarni pogledi cele gomile koja se maločas gnušala.
Tako i jedna žena, sirotica, sa dvoje dece na rukama, bila se već smestila u poslednji vagon voza koji će ići u Mitrovicu i, za vreme dok su još vozovi stojali, povela razgovor sa poznanicom, koja sedi na jednome denjku u poslednjem vagonu voza koji će krenuti u Solun.
― Nemaš čime da pokriješ decu? ― pita žena sa solunskog voza.
― Nemam. Ne znam šta mi bi, pošla sam kao bez glave. Sinoć nisam ni mislila da bežim, pa nit’ ponesoh što nit’ zatvorih kuću, nego tako… uzeh decu, pa ‘ajde! ― odgovara žena sa mitrovačkog voza.
― Pa kako ćeš? Vidiš kako sipi kiša, iskisnuće deca do gole duše.
― Kad bi imala što? ― vajkala se majka pa pogleda oko sebe. ― Kad bi imala… kad bi mi ti dala to ponjavče?
― I meni je, bome, to sva sirotinja što sam je ponela. Znaš kako je… nije da žalim.
― A valjda će i prestati kiša, ispadala se noćas! ― teši se majka pogledajući očajno u mutno nebo.
― Pa i neće, vidiš kako je mutno, ceo dan će tako. Nego… što ne pređeš ovamo? Eto ima ovde malo mesta pa da zajedno pogledamo decu.
― Pa ne znam, ovde samo prvo našla mesta. A gotovo i nema gde, zakrčila se deca između stvari.
― Pređi ovde, ima poviše mesta, a tu je i ponjavče, pa ćemo zajedno.
― Pa da pređem.
I diže se žena sa mitrovačkog voza, pa ne slazeći sa vagona, dodade onoj sa solunskog voza najpre jednu bošču, pa onda jedno, pa drugo dete, a zatim i sama uze preskakati ogradu vagonsku i, prihvatajući opružene ruke svoje prijateljice, prelazi preko onih lanaca i gvozdenih tabla što odbijaju sudare vagona.
Toga časa i tom odlukom, koja je potekla samo potrebom da ponjavicom zaštiti decu od kiše, ova majka im je u stvari, nesvesno, spasla život. Mesto na tople obale, gde ju je odveo vagon u koji je sad uskočila, vagon u kome je bila odveo bi je u albanske planine, gde bi deci svojoj iskopala grob.
U Prištini se sjatio narod koji je pobegao iz okolnih gradova. Nušić nam i odavde ostavlja jednu sliku:
Pre podne, kad bi se veći deo povlačio u kafanice i kuće da jede, gomilice jedva ako bi omanjile, jer velika većina na ulici, na nogama i jede. Parče hleba, do kojega se na velike jade došlo, i ma šta uz to što se moglo kupiti od piljara, od bakala ili sa kasapskog panja, ovde gomilica razvila na tuđem ćepenku maramu sa jelom i ruča, onde poneko usamljen, oslonjen na zid, na direk opštinskog fenjera, lomi rukama hleb koji drži pod miškom i štrpka tvrdi sir iz žute bakalarske hartije. A taj isti je, samo nekoliko dana ranije, sa belom servijetom na kolenima, nemarno preletao očima jelovnik, vraćao porcije što mu je dato mršavo meso i tri puta vraćao kelnera da mu donese hleb sa mekom gornjom korom. Jedan je seo na kamen, drugi na prazan sanduk pred dućanom, treći na zemlju. Jedna beogradska porodica, koja se viđa o premijerama u pozorištu, u čijim salonima gospodare Šopen, Grig i Čajkovski, koja otkazuje službu devojci što je slatkiše kupila u toj i toj radnji gde nikad nisu dovoljno sveži, očajno je i satima dreždala pred ćepenkom jedne ćevabdžinice, ne bi li došla na red da kupi nekoliko kozjih ćevapčića koje će iz jednih starih novina, nasred prištinske ulice, jesti prstima.
Ipak, imućniji ljudi su imali različite sudbine i namere. Izvesne Mica Zuavka i Mica Senegalka krenule su sa povorkom u nadi da će naići usput na saveznike i upoznati francuske vojnike. U ovoj povorci je pažnju i zgražavanje izazvao njihov skupoceni fijaker. Jedna njihova rođaka je pokušala da svom detetu, koje je prepoznalo porodični fijaker, objasni kako to nije za njih nego za ranjenike, a ovo je izazvalo burnu reakciju ranjenog vojnika koji je slušao razgovor između majke i deteta.
On je dotle mirno i skromno stajao iza naših redova, naslonjen na zid, i nije učestvovao u gunđanju gomile i bio je miran kao da nije ni slušao primedbe koje su se sipale kao iz rukava za svakim kolima. Ali kad naiđe fijaker i kad gospođa završi svoju priču rečima: “Srpski se vojnici bore za nas, pa ne mogu ranjeni peške ići!”, poručnik planu na jedan mah. Krv mu se pope u obraze, nasloni se na štake i gurnu laktovima gomilu ispred sebe, pa izađe napred:
― Srpski se vojnici bore za nas pa ne mogu ranjeni peške ići! ― ponovi on uzbuđeno. ― A pogledajte, gospođo, pogledajte! Ova je noga prebijena i ja sam na ovim štakama iz Kuršumlije peške prešao preko planine, a eto ko se vozi na kolima!
― Sramota! ― graknu uglas i gomila.
― I sramota i nevaljalstvo! ― dodade uzbuđeno ranjeni poručnik i iščupa sa grudi Obilićevu medalju za za hrabrost i baci je pod točkove fijakera radi kojega se podigla bura negodovanja.
― Ne treba mi! Ne treba mi! Neka ovaj orden nose Mica Zuavka i Mica Senegalka, ja ću za Srbiju umeti poginuti i bez toga ordena!
Gomila zaneme na jedan mah pred ovim činom i nasta mrtva tiina. Povorka begunaca se i dalje kretala i prolazila mimo nas, gazeći pod sobom Obilićevu medalju za hrabrost koja je sve dublje u blato tonula…
Nedugo potom, povorci se pridružio i ostareli kralj Petar, kojeg su na jedvite jade naterali da krene sa narodom umesto da ostane da sačeka protivničku vojsku da ga ubije.
Kada je povorka shvatila da će morati da se povlači još dalje, i da to podrazumeva da će morati da napuste zemlju i putuju po ko zna kakvim uslovima, palo im je na pamet da sačuvaju kraljevsku krunu tako što će je zakopati kod Prizrena, gde su se zatekli.
I pod siromašnom svetlošću malog fenjera, momci pristupiše poslu lagano i oprezno. Podigoše dasku iz patosa i počeše da kopaju zemlju pod patosom. Valjalo je iskopati grob gde će se sahraniti kraljevska kruna koju ne htedoše poneti u nepoznate begunce. U Prizrenu već leži sahranjena jedna srpska carska kruna, tamo negde pod razvalinama crkve Sv. Arhanđela, neka tu nađe grob i kraljevska srpska kruna.
Grobari su tiho, bez razgovora, bez šuma, vršili svoj posao. U mraku, kroz koji je probijao slabi zračić iz maloga fenjera, kretale su se alatima oružane senke, uznosili se i spuštali motike i budaci bez šuma, bez lupe.
Dok se u maloj sobici taj posao vršio, sekretar se i pukovnici povukli u raniju sobu da opet sednu oko stola za kojim su dotle očekivali da mine ponoć. Niko ni reči ne zbori, niko se ne diže glave, posađuju se oko stola nemo i ne pogledajući se među sobom.
Ipak, posle duže pauze, uzdahnu jedan od pukovnika i reče tiho, šapćući:
― Nisam nikad slutio da ću prisustvovati pogrebu kraljevske krune! ― i na njegovim se trepavicama pojaviše dve suze.
― Da! ― dodade drugi, sa rezignacijom, nemajući u trenutku na raspoloženju nijednu reč kojom bi izrazio svoje osećanje.
Svedočanstvo Branislava Nušića je jedno od vrednijih i značajnijih opisa Albanske golgote. Svi likovi iz Nušićevih dela su, na neki način, doživeli ovu tragediju.
Ovaj značajan događaj nam je mnogo bliži, na ljudskom nivou, nego što možda imamo utisak. Za to su se postarali mnogi umetnici ― pisci, slikari i fotografi, koji su prenosili priče sa lica mesta.
