Penny Dreadful: mnogo više od obične horor serije

Viktorijanski London je uvek dobar okvir za serije koje treba da sadrže elemente strave i užasa. Baš taj okvir izabrao je i Džon Logan, scenarista serije Penny Dreadful. Prva slika koju stvaramo u mislima je slika hladnih i večito vlažnih londonskih ulica u noćnoj izmaglici i mračna atmosfera od koje nas podilazi jeza

Uz to, postoji već ustaljeni recept od čega treba početi istraživanja o Londonu u drugoj polovini 19. veka – od književnih dela koja su tada nastala.

Šta znači penny dreadful?

U ovom periodu u Velikoj Britaniji nastao je svojevrsni književni žanr, koji su ljudi sa podsmehom nazvali penny dreadful (dreadful znači grozan, strašan). To su bile priče, štampane na jeftinom papiru i sa jeftininim ilustracijama, koje su izlazile u delovima u vidu magazina i svaki deo bi koštao jedan peni.

Zbog pristupačne cene (a i tematike), ove priče najviše su čitane u krugovima mlade radničke klase. Priče su uglavnom bile detektivske, ili su se ticale natprirodnih pojava i bića, kao što su vampiri. Jedna od poznatijih priča govori o Sviniju Todu, berberinu koji bi, da bi pokrao mušterije, svojim brijačem prerezao grlo žrtvama.

Zbog svega ovog naslov serije neopisivo odgovara onome što se u njoj dešava, s tim što su tematika i fabula serije daleko od jeftinog krimića i senzacionalističke literature. Među poznatim ličnostima (ili bolje reći – bićima) iz književnosti, u seriji se pojavljuju Frankenštajn, naučnik, i njegovo čudovište (iz romana Meri Šeli), zatim vampiri na čelu sa Drakulom, Van Helsing (iz romana Brama Stokera), Dorijan Grej (iz romana Oskara Vajlda), vukodlaci, veštice i mnogi drugi fiktivni likovi, koji se, kao i navedeni, večito nalaze u limbu između života i smrti i dobra i zla.

Šta je dreaful u ovoj seriji?

Glavnu junakinju Vanesu Ajvz tumači fantastična Eva Green, koja nas je ponovo uverila da njen talenat prevazilazi granice već velikih očekivanja gledalaca.

Na početku serije Vanesa Ajvz se upoznaje sa Itanom Čendlerom (Josh Hartnett), Amerikancem koji je, kako kasnije saznajemo, iz ličnih razloga morao da napusti svoju domovinu. Vanesi Itan privlači pažnju zbog svoje veštine sa oružjem, a to je upravo šta njoj i njenom starijem prijatelju, gospodinu Malkolmu (Timothy Dalton), može da pomogne.

Ubrzo saznajemo da je Vanesa medijum, nešto između veštice i vračare, čija se duša uporno opire zlim silama tražeći uporište u religiji i Bogu. Međutim, tokom čitave 3 sezone serije te zle sile, otelotvorene u različitim oblicima i likovima (vampirima, vešticama i sličnom) vući će Vanesu ka sebi iz želje da postane njihova Amunet, kraljica tame i smrti.

U svojoj borbi protiv zla, Vanesa prolazi kroz ogromna iskušenja, telesna i duševna. Ipak, njena vera i iskonska dobrota, kao i fizička i psihička snaga ne posustaju. Vanesa je jaka, pametna, duboko osećajna i nesebično dobra.

https://www.youtube.com/watch?v=D8F2vUIVI9s

U prvoj sezoni Vanesi i gospodinu Malkolmu, pored Itana Čendlera, pridružuje se doktor Frankenštajn (Harry Treadaway) u potrazi za Vanesinom bliskom prijateljicom Minom, Malkolmovom ćerkom. Mina je oteta od strane natprirodnih sila, a za otmicu Vanesa okrivljuje sebe. U stvari, to je prvi pokušaj nečistih sila da prevedu Vanesu na stranu zla.

Pored glavnog toka radnje, kada su svi članovi glavne ekipe na okupu, svako od njih vodi buran i nesvakidašnji život. Itan upoznaje bolešljivu prostitutku Bronu Kroft (Billie Piper), sa kojom stupa u ljubavnu vezu, a ubrzo se otkriva i razlog njegovog bega iz domovine. Doktor Frankenštajn obuzet je stvaranjem živih bića, koja su u seriji mnogo bliža ljudima nego čudovištima.

O Malkolmu saznajemo da je bio geograf i istraživač, a borba za ćerkin život ga je povezala sa Vanesom. Među glavne likove stupa i Dorijan Grej (Reeve Carney), bogati mladić u čijoj kući se prvi put odvija seansa, gde vidimo Vanesu u ulozi medijuma. Takođe, tu je i Džon Kler (Rory Kinnear), prva kreacija doktora Frankenštajna, koji je potpuno drugačiji od onog što očekujemo od Frankenštajnovog čudovišta.

Tokom druge sezone retrospektivno saznajemo o Vanesinoj prošlosti, a u trećoj (nažalost, i poslednjoj) dolazi do finalne borbe života i smrti. Čini se kao da je glavne likove ujedinila borba za Vanesin život i njenu čistu dušu, jer na taj način staju na stranu dobra, kako u svojoj individualnoj bici, tako i na opštem planu.

Neke tajne glavnih likova ostanu neotkrivene ostalim likovima, stavljajući gledaoca u nadređen položaj: gledalac prati seriju iz ugla sveznajućeg pripovedača. Sa druge strane, likovi svojim postupcima ne prestaju da nas iznenađuju, a tok radnje ostaje neizvestan do kraja serije.

Time je ostvarena umetnička vrednost serije: dinamičnom radnjom, psihološki produbljenim likovima i životnim poukama koje nosi svaka epizoda. Jedno je sigurno: u ovoj seriji ništa nije crno ili belo.

Zašto je ovo više od obične horor serije?

Pored glavne teme, u seriji se srećemo sa problemima emancipacije žena i seksualnosti, pitanjem besmrtnosti, predrasudâ, kao i siromaštva i bede. Likovi se međusobno povezuju na osnovu sličnosti, ali i razlika, sklapaju prijateljstva pa ih prekidaju, sve zarad pronalaženja sebe.

Svi likovi, a naročito glavni, hodaju po tankoj liniji između svetlosti i tame, prirodnog i natprirodnog i u svakom pojedinačno se odvija sukob dobra i zla. Svako ima greške iz prošlosti koje, iz plemenitih pobuda, želi da ispravi. U svemu tome borba za Vanesin život i njenu dušu je njihov najviši cilj.

Vanesa Ajvz je mnogo više od medijuma između ovog i onog sveta. Ona čvrsto drži do svojih moralnih principa, radije bira mukotrpan život u borbi sa nedaćama nego život u kome bi dobila sve što zaželi, sedeći na tronu pored Đavola. Isto tako, ova serija je mnogo više od horor serije: ona nam otkriva tananosti ljudske duše i od čega se sve ona sastoji. Govori nam dokle je čovek spreman da ide zarad dobra, a dokle zarad zla. Sve natprirodne pojave koje srećemo u seriji samo su oličenje ljudske prirode.

Čovek je nekako morao objasniti zlo koje postoji u svetu, naročito ono koje je spoznao na svojoj koži, pa je taj teret stavio na pleća izmišljenim bićima i pojavama. Tako je i nedokučivo pitanje života posle smrti razjasnio postojanjem bića koja nisu ni živa ni mrtva, ali strah od nepoznatog nikad ne jenjava.

Stoga, kada se kroz umetnost suočimo sa našim najdubljim strahovima, mi ih prevazilazimo i doživljavamo katarzu.

Ipak, horor sam po sebi, bez dubljeg smisla, često može prouzrokovati samo košmare i ništa više. Penny dreadful nije takva serija; ona se ne gleda kroz poluotvorene oči u strahu da će se nešto strašno ili gadno pojaviti na ekranu.

Baš suprotno: mi počnemo da saosećamo sa glavnim junacima i grozničavo puštamo sledeću epizodu, u strahu da ćemo mnogo propustiti, ako je ne odgledamo odmah. I kada završimo sa gledanjem serije, ona na nas ostavlja utisak kakav ostavljaju samo remek-dela.

Postoje rane koje nikad zarastu. Postoje ožiljci koji nas čine onim što jesmo. Ali bez njih, mi ne postojimo.