Kada govorimo o inovativnim idejama zaslužnim za velika dela, na njih se obično gleda kao na vrstu bogojavljenja koja dolazi odabranima. Društvom vlada mit o prirodi eureka momenata.
Setimo se samo priče o Arhimedu, ili Njutnu i jabuci. Eureka momenti jesu nepredvidivi i vezani za podsvesni um, ali ne dolaze baš iz vedra neba. Njima prethodi ogromna znatiželja, akumulacija znanja i rad. Kada podsvesni um ima dovoljno materijala s kojim može da radi, on će u određenom momentu iznedriti ideje.
Rađanje ideje je kombinatorni proces
Ovaj proces je najčešće dugotrajan. Tokom vremena mi saznajemo stvari, povezujemo, zaključujemo, dobijamo iskre ideja ili manje ideje koje same po sebi ne znače mnogo. Taj period inkubacije može da traje danima, mesecima, godinama pa i decenijama, pre nego što na svet dođe nova ideja, koja nosi težinu i značaj, koja se zatim angažovanjem, kroz kreativni proces, pretvara u inovaciju.
Stiven Džonson, autor knjige „Odakle dolaze dobre ideje: Prirodna istorija inovacije“, istraživao je nastanak ideja i inovacija. On se fokusirao na prostorno okruženje ili ambijent u kome se ideje rađaju.
Suprotno popularnom mišljenju da ideje nastaju u izolaciji, on je našao da ideje cvetaju u bogatoj ljudskoj interakciji. Džonson je iskristalisao termin spori nagoveštaj – slutnja ideje u našem umu. Ponekad se dešava da se u umu jednog čoveka nalazi samo deo ideje, ili metaforički, deo slagalice, dok su ostali delovi kod nekog drugog čoveka/ljudi.
Da bi se rodila ideja, ti delovi se moraju spojiti. Ideja nije jedinstven fenomen. Ona predstavlja mrežu i to, u fizičkom smislu, mrežu neurona. Da bi došlo do uvida, mora se formirati novi obrazac konfiguracije neurona.
Džonson smatra da će se ideje brže formirati ukoliko ljudi neprestano razmenjuju svoje nagoveštaje u procesu komunikacije, i to će ubrzati progres.
Uzrok mita o eureka momentima
Džonson ukazuje na uzrok mita o eureka momentima:
„Problem je što ljudi vole da kondenzuju njihove priče o inovaciji u kraće vremenske periode. Oni žele da ispričaju priču o ’eureka!’ momentu. Žele da kažu – Tako sam ja stajao, i odjednom se sve pojavilo u mojoj glavi potpuno jasno.“
On daje primer Darvina, koji je u svojoj autobiografiji, govoreći kako je došao do svog otkrića, opisao klasični eureka momenat: u oktobru 1883, čitajući Maltusa, odjednom mu se javio algoritam prirodne selekcije. Kada su kasnije pregledane Darvinove beleške, nađeno je da je on svoj koncept razvijao mesecima pre navodnog eureka momenta.
Učenje je preduslov stvaralačkog procesa. Mi učimo iz već stvorenog materijala. Kao što kažu, ne treba ponovo izmišljati točak. Radeći sa dostupnim materijalom, izučavajući s radoznalošću ono što nas zanima, i provlačeći mrežu tuđih Ideja kroz filter našeg jedinstvenog mikrokosmosa, nastaju nove ideje.
Remiks kultura
U Americi je uzeo maha pokret Remiks kulture. Kirbi Ferguson, pisac i režiser, snimio je dokumentarni film Sve je Remiks.
On smatra da su tri faze kreativnog procesa: kopiranje, transformacija i kombinacija. Niko ne započinje originalan. Kopiramo ono što postoji, a onda vršimo transformacije i varijacije. Parna mašina Džejmsa Vata, predstavlja poboljšanje Njukomenove parne mašine. Mekintoš je preuzeo sve delove Xerox-a, ali pritom su načinjena određena upotrebna pojednostavljenja, i cena je bila prisrupačnija, pa se Mek probio na tržištu.
Odgovor Boba Dilana na pitanje kako je uspeo da izgradi tako uspešnu karijeru:
„Ove pesme nisu došle niotkuda. Nisam ih načinio iz jednog komada. Suprotno od onoga što je Lu Levi rekao, bilo je presedana. Sve je to nastalo iz tradicionalne muzike: tradicionalni folk, tradicionalni rok, tradicionalni džez… Naučio sam tekstove i kako da ih pišem slušajući folk pesme. I svirao sam ih, i upoznavao druge ljude koji su ih svirali, dok niko drugi nije. Nisam pevao ništa osim ovih folk pesama, i one su mi dale kod za sve, i kroz njih sam shvatio da sve pripada svima. Da ste vi pevali te pesme koliko sam ja, i vi biste napisali „Koliko puteva čovek mora preći?“
Kada je Helen Keler optužena za plagijat, Mark Tven ju je tešio rečima:
„Sve ideje su polovne, svesno ili nesvesno povučene iz miliona spoljašnjih izvora. Jezgro, duša, supstanca, stvaran i dragocen materijal svih ljudskih iskaza je plagijat. Kada dobar govornik održi dobar govor, ti slušaš deset vekova i deset hiljada ljudi.“
Animator Dru Kristi, zagovornik remiks kulture, inspirisan Tvenovim rečima nalazi da je „sva kreatinva kultura izgrađena je na plagijatu, književnom dugu, prisvajanju, ugradnji, prepričavanju, prepisivanju, rekapitulaciji, reviziji, reprizi, tematskoj kreaciji, ironičnom prikazivanju, parodiji, imitaciji, stilskom dugu, mešavini, kolažu i namernom spajanju“.
Čitavo kreativno delo je derivat, izgrađeno je na onome što je došlo pre. Ali nije jednostavno povezati nebrojene tačke, sastaviti deliće iz mora disciplina, da bi se stvorila nova tvorevina.
A šta je sa zakonom o plagijatu?
Kirbi Ferguson u pomenutom dokumentarcu govori o problematici zakonskog regulisanja plagijata. Kada je 1790. u Americi donesen Akt o plagijatu, njegova svrha je bila da promoviše napredak korisnih umetnosti i ohrabruje učenje, a sve za dobrobit društva.
Usled troškova razvoja nove ideje, pronalazač ne bi mogao da se takmiči sa cenom onih koji kopiraju. Zato su zakoni o autorskim pravima i patentima, da bi rešili taj problem, obezbeđivali stvaraocima period ekskluziviteta – ograničen period tokom koga može da povrati troškove i zaradi profit. Nakon toga bi njegovo delo ušlo u oblast javnog domena, i postalo zajedničko dobro, dostupno svima.
Ali, vremenom su se prava na ekskluzivitet, zahvaljujući lobiranjima, pojačala i proširila, što stvara problem usporavanja cirkulacije znanja, i problem monopola nad idejama. U međunarodnom Zakonu o patentima u oblasti softvera koriste veoma nejasni termini poput materijalni objekat, što ostavlja dosta prostora za arbitrarno tumačenje.
Ljudi nemaju problem sa kopiranjem, dok god su oni ti koji kopiraju. Ukoliko nas neko kopira, u nama se budi bes.
Stiv Džobs (1996): „Mi smo uvek bili bestidni u krađi dobrih ideja.“ Ali, 2010. izjavljuje: „Uništiću android, jer je to ukraden proizvod. Spreman sam da započnem termonuklearni rat zbog ovoga.“
Ovakve reakcije se pripisuju psihološkoj pojavi averzija prema gubitku. Kada je nešto naše, mi se vezujemo i inegrišemo to delo u svoj identitet. I želimo da ostane samo naše. Ima tu naravno i lukrativnih razloga, kao i doze sebičnosti. Ali da li se ideje mogu pripisati samo jednom čoveku? Kroz istoriju postoje brojni primeri gde ljudi dolaze na iste ili slične ideje u bliskim vremenskim periodima. Na primer, Alfred Rasel Valas je razvio teoriju sličnu Darvinovoj, u gotovo isto vreme.
Danas se proizvode ogromne količine sadržaja. Pretrpani smo informacijama, ali postoji nedostatak mudrosti. Pored donošenja nove misli na svet, posao kreativnosti je da velike mudrosti prilagodi modernom vremenu, kako bi doprle do masa.
U Ksenofonovom dijalogu, Hipija je, naišavši na ulici u Atini na Sokrata koji je razgovarao sa grupom ljudi, prokomentarisao: „Sokrate, i dalje ponavljaš iste stvari koje si govorio još pre dosta vremena.“ Nimalo se ne zbunivši, Sokrat mu odgovara: „Da, i što je još lepše, govorim ih u okviru istih tema.“
Ljudi neprestano gube iz vida ono što je bitno, stoga je potrebno da se s vremena na vreme podsetimo. Usvajanjem znanja iz tekovine mudrosti, stvara se plodno tlo za rađanje novih ideja. Prisustvom ideje u kombinaciji sa disciplinovanom akcijom, stvara se novo delo.
