Tokom svog života smatran je najvećim umetnikom svog vremena, a od tada pa do danas jednim od najvećih umetnika svih vremena. Rođen 1475. godine u malom gradu Karpeza, u tadašnjoj Firentinskoj republici, pod punim imenom Mikelanđelo di Ludoviko Buonaroti Simoni, on predstavlja jednog od najznačajnih umetnika renesanse.
Pored vajarstva i slikarstva, Mikelanđelo je ostavio trag ne samo u italijanskoj arhitekturi nego i u poeziji. Usled mnogobrojnih radova i velikog značaja za dalju umetnost, izdvajamo dve najinteresantnije skulpture, koje ne intrigiraju samo po svom izgledu nego i po pričama koje su njihov neizostavni deo.
Mojsije
Jedno od najznačajnih vajarskih dela je skulptura Mojsija, koja se nalazi u crkvi Svetog Petra u lancima (ital. St. Pietro in Vincoli) u Rimu. Ova statua je bila među delima koje je Mikelanđelo izvajao za nedovršenu grobnicu pape Julija II započetu između 1513. i 1515. godine.
U prekidima statua je rađena četrdeset godina, a po završetku sam stvaralac nije mogao da veruje koliko je realna i želeći da se oslobodi pritiska savršenstva, Mikelanđelo je čekićem namerno oštetio desno koleno Mojsija uz reči „Pričaj sa mnom!“. Malo oštećenje se može i danas primetiti. Rađena je u natprirodnoj veličini od tri metra u sedećem položaju, dok kada bi Mojsije ustao imao bi pet metara.
Rekonstrukciju ovog remek-dela radio je Antionio Forćelino do decembr 2016. godine, od kada je opet dostupna javnosti. Novitet u sadašnjem izdanju je osvetljenje koje reflektori u kombinaciji sa dnevnim svetlom pružaju oku posetioca. Od vrlo svetlog, skoro belog odsjaja, do zagasito žutog, ovi reflektori upotpunjuju ambijent i dodatno uveličavaju božansku i moćnu stranu ovog neponovljivog dela.
Pored veličanstvenosti i osećaja živosti u ovoj statui, kao jedina nedoumica ostaje: zašto Mojsije ima rogove? Po jednom tumačenju, smatra se da je došlo do greške u prevodu hebrejske reči aureola, jer se na hebrejskom rog i oreol izgovaraju isto. Drugo mišljenje je da je Mojsija našla pored reke egipatska princeza i da je zato prvo bio deo egipatskog sveštenstva, dok nije saznao za svoje poreklo. Pri vršenju paganske službe, stavljao bi rogove kao odavanje vernosti i počasti bogu Apisu (biku).
Pijeta
Druga najvažnija statua Mikelanđela je Pijeta (ital. Pieta), koja se nalazi u bazilici svetog Petra u Vatikanu. Bukvalan prevod reči pieta je sažaljenje, a skulptura predstavlja Devicu Mariju koja drži mrtvog Isusa Hrista u svom naručju posle raspeća.
Ovo delo je Mikelanđelo završio sa samo dvadeset i tri godine. U umetničkom svetu doživljava se kao delo bez presedana, s obzirom na to da je Devica Marija prikazana kao mlada, a tragovi Isusovog raspeća se mogu primetiti samo na šakama.
Takođe, ovo je jedini rad koji je Mikelanđelo ikada potpisao, a natpis koji se može videti na Marijinoj odori glasi: „Ovo je napravio Mikelanđelo Buonaroti iz Firence“. Jedan od razloga zašto je samo ovo delo potpisano jeste da je Mikelanđelo posmatrajući ga načuo razgovor dvoje ljudi koji su se pitali ko je tvorac. Nakon što su ga pomešali sa određenim vajarom iz Milana, odlučio je da stavi svima do znanja ko zapravo stoji iza ove skulpture. Kasnije se pokajao i odlučio je da nijedan svoj rad više ne potpiše.
Nažalost, ova skulptura je pretrpela veliku štetu 1972. godine kada je mentalno oboleli čovek čekićem razbio njene delove vičući: „Ja sam Isus Hrist! Ustao sam iz mrtvih!“.
Sa petnaest udaraca uništio je Marijinu ruku, nos i deo oko očiju. Nakon pažljive rekonstrukcije od deset meseci, ovo delo se danas može videti samo pod zaštitnim staklom.
Mikelanđelova istrajnost, večna kreativnost i posvećenost neiscrpnom radu su doveli do ovakvih bezvremenskih skulptura. Iako mlad, on je počeo da se bavi umetnošću ozbiljno od početka bez većih potreba za odmorom, jer njemu je rad bio ekvivalentan življenju. Odlomci iz knjige Irvinga Stouna Agonija i ekstaza, približavaju čitaocu tu strast i dovode do boljeg shvatanja jednog genija.
Slobodne figure moraju biti potpune, viđene iz svakog ugla. Skulptor ne može stvoriti pokret ako nije zapazio šta je bilo pokretač; ne može naslikati napetost, sudar, dramu, napregnutost, snagu dok ne bude video svaku nit i supstancu na poslu u telu koje stvara snagu i polet; dok ne bude znao koji pokret spolja odgovara kojem mišiću iznutra; dok ne bude shvatio celinu ljudskog tela.
I on je sam želeo da nauči kako treba tačno naslikati ono što vidi. Ali ono što oseća o onome što vidi, biće uvek mnogo važnije. Najdublja osnova za delovanje je sigurna nadmoć razmišljanja i znanja.
Ja se divim čoveku, ali obožavam Boga što je mogao da ga stvori.
Ti si heretik Mikelanđelo; ti smatraš da je važnost crkve u njenim umetničkim radovima.
– Zar nije?
