Odrastanje pod strogom očevom rukom, teološka znanja dobijena u manastiru, druženje sa mladim naučnikom Narcisom i njegovo prodiranje u skrivene i nepoznate sfere duše mladog učenika, sve je to doprinelo Zlatoustovom lutanju u nastojanju da nađe sebe.
Tačnije, različiti uticaji pod kojima je odrastao i zabrane kojima je bio izložen bili su temelji na kojima je on gradio svoj život skitnice u Heseovom delu Narcis i Zlatousti.
Kasnije, sva ta iskustva stečena dugogodišnjim lutanjem postala su inspiracija za veličanstvene skulpture koje je Zlatousti počeo praviti. Odnosno, kod Zlatoustog nalazimo tri oblika koji su ključni za umetničko stvaranje:
- svet ideja,
- materijalni svet
- umetnost
Po Platonu: ideja, senka i senka senke.
Lik Bogorodice
U liku Bogorodice koju je Zlatousti video u manastirskom dvorištu otelotvorena su sva njegova traženja cilja i sva njegova bežanja, tj. sve ono što će biti i sve ono što je bilo. U toj skulpturi Zlatousti je video i Bogorodicu kao pramajku i Evu kao praženu, pramajku kao majku koja ga je rodila i praženu kao ženu, Ciganku Lizu, prva žena s kojom je osetio telesnu ljubav.
Takva spoznaja, da svako umetničko delo ima svoju paradigmu u stvarnom svetu, bila je ključna da i Zlatousti materijalizuje svoja zapažanja i lutanja.
Apostol Jovan
Prva skulptura koju Zlatousti pravi je lik apostola Jovana po ugledu na njegovog nikad zaboravljenog prijatelja Narcisa. Nije slučajno što je Narcis nekoliko godina kasnije nakon dobijanja monaškog čina dobio ime baš Jovan.
Platonov pojam mimesis tj. podražavanje možda je najbolje vidljiv na primeru prvog Zlatoustovog umetničkog dela, lika apostola Jovana. Skulptura koja je oduševila i Zlatoustovog učitelja dugo je stvarana i razvijana u Zlatoustovoj mašti da bi konačno dobila i svoju materijalnu realizaciju.
Pralik te skulpture, tj. lik Narcisa postojao je već u tvoračkom duhu, tj. u Zlatoustom i pre nego što je postao vidljiv.
Odnosno, sve skulpture koje Zlatousti pravi bile su deo njegovog života, tj. pre nego što su materijalizovane postojale su u umetnikovoj duši.
Prilikom drugog susreta sa prijateljem, Zlatousti to i otkriva Narcisu: sva svoja mučenja, tegobe, borbe sa onim što postoji u njegovom duhu i koje vapi da izađe na videlo.
Zlatousti i Platon
U tom nadahnutom razgovoru nailazimo na potvrdu Zlatoustovog mimetičkog shvatanja i stvaranja umetosti:
Još mnogo pre no što postane vidljiva i stekne stvarnost, umetnikova tvorevina već postoji kao lik u umetnikovoj duši! A ovaj lik, ovaj „pralik“ u dlaku se poklapa sa onim što stari filozofi nazivaju „idejom“.
Taj pojam „ideja“ nalazimo i u X knjizi Platonove Države kada govori o umetnosti i njenom mestu u svetu. Naime, Platon smatra da postoji ideja (npr. ideja o stolici), zatim senka (stolica koju je majstor napravio) i senka senke (stolica koju je umetnik naslikao).
Teorijska znanja koje je Zlatousti primio prilikom kratkog boravka u manastiru su ono što Platon naziva idejom, (učenja o apostolu Jovanu, Evi, Bogorodici) ono što je koren i početak, sa čim sva druga stvaranja počinju.
I sve te ideje su otelotvorene u likove/senke (Narcis, Liza) koje je Zlatousti sretao u svom dugogodišnjem lutanju, a oni potom u skulpture koje je izrađivao. S tim što Zlatoustom njegova umetnost nije samo puko „oponašanje“ stvarnosti nego potreba da se izrazi ono što se dugo taložilo u duhu čulnog i nesnađenog čoveka.
