Jedna od stvari koja čini da knjige imaju tako moćan uticaj na nas čitaoce leži u tome što nam one dopuštaju da čitanjem upoznamo druge kulture i doživimo stvari koje inače nikada ne bismo uspeli da doživimo u sopstvenom životu.
S tim na umu, da li biste želeli da malo proširite svoj čitalački svet? Možda biste želeli da se malo udaljite od knjiga koje čita ceo svet.
Ako želite, evo predloga. Jedan korisnik sajta Reddit, sa nadimkom Backforward24, došao je na zanimljivu ideju da sačini književnu mapu sveta.
Svaku zemlju na mapi predstavlja ona knjiga koja je po uvreženom mišljenju njena najpoznatija ili najvažnija knjiga. Prateći takvu logiku, neki primeri mogu se okarakterisati kao očekivan izbor.
Tako Tursku predstavlja Zovem se Crveno Orhana Pamuka, Francusku Aleksandar Dima Otac i njegov Grof Monte Kristo, Kolumbiju Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa, Grčku Homerova Ilijada, a Nemačku Budenbrokovi Tomasa Mana.
Naravno, o ovakvom izboru može se raspravljati. Štaviše, reklo bi se da su sve liste ovakvog tipa pre svega stvar ličnog ukusa i da su izrazito subjektivne. Na ovoj mapi, Rusiju, na primer, predstavlja Tolstojev Rat i mir, iako bi je vrlo lako moglo predstavljati neko od brojnih dela Dostojevskog.
Isto tako, Ujedinjenom Kraljevstvu kao predstavnik dodeljena je knjiga Ponos i predrasude Džejn Ostin, mada verovatno postoje i oni koji bi na njeno mesto pre stavili neko delo Dikensa ili, još bolje, Šekspira.
Kad već govorimo o izboru, budimo iskreni, Španiju bi zapravo trebalo da predstavlja Servantesovo remek-delo Don Kihot, a ne Senka vetra Karlosa Ruiza Zafona. Ipak, valja imati na umu da je ova mapa samo odraz ličnog ukusa anonimnog autora.
Međutim, možda najinteresantniji deo ove mape vidi se kad se dođe do Afrike, Južne Amerike ili Azije. Zašto? Pa verovatno zato što je čitalačka publika mahom slabo upoznata sa delima koja nam dolaze iz ovih delova sveta.
Većina nas je čula za klasike književnosti zapadnog sveta, ali da li ste čuli za knjige Ja sam taksi Debore Elis, ili pak Antiljudi Sonija Labua Tansija?
Ipak, nas bi kao čitaoce najviše mogla zanimati književnost našeg regiona. Zanimljivo je da Srbiju ne predstavlja naš jedini nobelovac Ivo Andrić i njegov krunisan roman Na Drini ćuprija nego još jedan biser srpske književnosti – Hazarski rečnik Milorada Pavića.
Tu stvari postaju i blago nejasne, jer što je teritorija neke zemlje manja, to se korice knjige koja je predstavlja manje vide, pa je malo teže rastumačiti izbor autora. Srećom, autor je uz mapu priložio i spisak, pa je lakše snaći se. Tako dolazimo do toga da Crnu Goru, na primer, predstavlja Crna Gora: roman Milovana Đilasa, Hrvatsku Kafe Evropa Slavenke Drakulić, a Bosnu i Hercegovinu Zlatin dnevnik Zlate Filipović.
Lista svakako ima svojih slabijih delova, te joj je lako naći mane. Ipak, ovakva ideja može inspirisati svakog čitaoca da i sam sastavi sličnu listu po svom izboru.
Kako bi izgledala vaša?
Kada je Andrić u pitanju, apelujem da se držimo činjenica:
-prema mestu rođenja i odrastanja Bosanac
-prema porodičnom poreklu i krštenju Hrvat katolik (oba roditelja Hrvati) – zapisano u knjizi rođenih katoličke crkve u Travniku čiji izvod stoji u Andrićevom muzeju u Beogradu. Zbog toga ni jedan naš ozbiljan (srpski) izdavač u beleški o piscu ne pominje njegovu navodnu „srpsku“ nacionalnost. To nije učinjeno ni u serijalu emisija o njemu na RTS-u nedavno.
-prema jeziku na kome je stvarao u drugom i najznačajnijem delu svoje knjizevničke karijere, možemo reći da je srpski pisac.
-prema opusu i tematici dela, on je jugoslovenski pisac jer je pisao o Bosni, Beogradu, Zagrebu, Srbima u Višegradu…
Ipak on se nije javno deklarisao po nacionalnosti. Postoje samo špekulacije, dakle bez dokaza, šta je kome rekao privatno o tome.
Ne treba zaboraviti ni njegovo angazovanje kao predsednika „Hrvatske omladine“ u Gimnaziji, pa ni člana „Mlade Bosne“…
Sve u svemu jednostavno Hrvat iz Bosne, odrastao u katolickoj porodici očevog bliskog srodnika Hrvata u Višegradu, ali koji je u zrelom periodu stvarao ña srpskom jeziku – ekavici.
Kada je Andrić u pitanju, apelujem da se držimo činjenica:
-prema mestu rođenja i odrastanja Bosanac
-prema porodičnom poreklu i krštenju Hrvat (oba roditelja Hrvati) – zapisano u knjizi rođenih katoličke crkve u Travniku čiji izvod stoji u Andrićevom muzeju u Beogradu. Zbog toga ni jedan naš ozbiljan (srpski) izdavač u beleški o piscu ne pominje njegovu navodnu „srpsku“ nacionalnost. To nije učinjeno ni u serijalu emisija o njemu na RTS-u nedavno.
-prema jeziku na kome je stvarao u drugom i najznačajnijem delu svoje knjizevničke karijere, možemo reći da je srpski pisac.
-prema opusu i tematici dela, on je jugoslovenski pisac jer je pisao o Bosni, Beogradu, Zagrebu, Srbima u Višegradu…
Ipak on se nije javno deklarisao po nacionalnosti. Postoje samo špekulacije, dakle bez dokaza, šta je kome rekao privatno o tome.
Ne treba zaboraviti ni njegovo angazovanje kao predsednika „Hrvatske omladine“ u Gimnaziji, pa ni člana „Mlade Bosne“…
Sve u svemu jednostavno Hrvat iz Bosne, odrastao u katolickoj porodici očevog bliskog srodnika Hrvata u Višegradu, ali koji je u zrelom periodu stvarao ña srpskom jeziku – ekavici.
Autor je onaj koji je napisao tekst, a ne ova sto je prevela..
Ivo Andric nije iz Srbije pa i ne treba da predstavlja Srbiju,ipak je trebao Danilo Kis.
Skoro je pedeset godina živeo u Beogradu, bio sastavni deo srpske kulture, poznavalac i komentator Vuka, Njegoša i Kosova kao temelja srpske kulture. I da se rodio u Teheranu, bio bi dobar srpski predstavnik.
Rodio se u BiH, u školskim dokumentima mu piše da je Hrvat – nema šta, pravi predstavnik srpske književnosti.