Isidora Sekulić i Milica Janković – žene u našoj književnosti

„Teško je pisati o ženama, a kamoli o dvema u isti mah.“

Jovan Skerlić

Iako se Isidora Sekulić i Milica Janković razlikuju po svojoj prirodi i književnim osobinama, obe pripadaju jednom književnom naraštaju i imaju izvesnih zajedničkih odlika. Jedna predstavlja, sa Saputnicima, složenu i posrednu književnost, a druga, sa Ispovestima, jednostavnu, ličnu i neposrednu. Obe daju svoje intimne ispovesti, svoja viđenja, ali dosta zanimljivo i autentično.

Isidora Sekulić – eksplozija ženske iskrenosti

Isidora Sekulić se književo razvija vrlo sporo. Do Prvog svetskog rata objavljene su samo dve knjige – Saputnici i Pisma iz Norveške. Kasnije je objavila četiri knjige narativne proze – roman Đakon Bogorodične crkve i zbirke pripovedaka Iz prošlosti, Hronika palanačkog groblja I i II, Zapisi o mom narodu. Ipak, njen najplodniji rad je bio na esejistici i kritici.

Isidora je sa svojim Saputnicima na prvi utisak ostavila osećaj čuđenja. Nepoznata početnica iz stare Vojvodine, javlja se kao potpuno izgrađen pisac koji piše sasvim književnim stilom „beogradskim stilom“. Saputnici su „eksplozije ženske iskrenosti“, knjiga vrlo lična, skroz subjektivna. Ni jednog pisca ne bi trebalo potpuno izjednačiti sa njegovim delom, pa tako nećemo ni Isidoru. Ona je u stanju da svoju dušu stavi pod lupu i vidi sve njene delove i nabore, daje nam detaljne psihološke, katkad i fiziološke, analize svoje svesti i celog svog unutrašnjeg bića. Od 16 sastava u ovoj knjizi čak 10 nosi apstraktne naslove – Čežnja, Glavobolja, Samoća, Nostalgija, Umor, Tuga, Mučenje, Ironija, Krug, Lutanje.

Isidoru je možda mnogo bolje čitati u odlomcima nego zajedno, previše je psihološka doza jaka. Cela njena knjiga je sukob duševnog i duhovnog, onog što se snevalo sa onim što se mislilo, sukob između iluzije o životu i ideje o životu. Prema Isidori svet nije zbir svih svetova nego zbir sitnih neprimetno sitnih i svetlih ništa koja se gube pred očima i pred pameću. Ona govori o slobodi koja ne može da pređe brazdu koja je oko nas fatalno povučena.

„Ne volim ja što sam žena i najviše bih volela da sam riba u Sredozemnom moru.“

Ova fantazma otkriva njenu snažnu teskobu od života u stegama.

Isidorino delo nije serija slika, nekakvih balada u prozi, nego jedan poetski razgovor o ljubavi, izražen u nebrojeno malih blistavih arabeski za koje često izgleda da ih je pisac našao lakše zato što je žena nego što je pesnik. Sve je u krugu, pa i čovek koji ne može izvan njegovih ivica. Sva životna zadovoljstva prikazana su kao zamke, ali uvek je prisutna svest o tome da izvan kruga postoji prostor koji je nedostižan – odnos ljudskih težnji i mogućnosti.

U Burama imamo preterano razvijenu svest deteta o prolaznosti, dok su u Čežnji iskazane nejasne misli o religijskim polovima. Možda njena naklonost Satani treba da otkrije priklanjanje grešnom. Umor je krvava priča umornog čoveka, a Pitanje je priča o vojniku, dok u srcu otadžbine nema ljubavi ni pravde, ništa nas ne boli. Ligurija je čista lirika, pejzaž sasvim subjektivistički povezan sa nekim stalnim temama.

Temperament boluje od histerije. Isidora voli da se igra rečima, ona ume da „zapliće i raspliće“ reči. Samo jedan  je poljubac u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo je jedared vera sujevera. Misli i aforizmi o opštim temama čine glavni tok, a usklađeni su sa određenom situacijom i subjektivnim raspoloženjem pisca. Isidoru privlači ono što je iskonsko, uzvišeno, tragično i groteskno u prirodi. Duboko je volela život, ali se ozbiljno i smireno bavila mišlju o smrti.

Milica Janković – Skerlićeva miljenica

Milica Janković je svojim Ispovestima ostavila veliki pečat u srpskoj književnosti. Otkrila nam je svoju slovensku dušu, slovenski pogled na svet, slovensko shvatanje književnosti, elementarnu dobrotu koju čovek donosi sa sobom na svet, sposobnost predati se jednom osećanju, umeti oduševiti se i zaneti se.

„Ja mogu da plačem suzama Dostojevskog, ja mogu da se nadam Tolstojevom Vaskrsenju ljudi, ja mogu da toplo i iskreno verujem lepim maštama Merniševskog.“

Ne može se osporiti da je Milica kod Rusa našla ono što bi odgovaralo njenoj prirodi. Ona sasvim slovenski shvata književnost – dati život drugima, da bi se mogao dobiti život, kada piše o sebi ona to čini radi drugih.

Milicu će čitati one sirote mlade devojke koje milionarski žive u svojim čistim snovima i plemenitim iluzijama. U njenim knjigama ima i nečeg srpskog, nacionalnog, domaćeg. Onog srpskog što podseća na naše male varošice, čiji beli zidovi i crveni krovovi vire iz velikih oraha i dudova, sa onim starim kućama što se drže čvrsto kao crkve, gde su zidovi pokriveni vezovima vrednih devojaka, sa baštama u kojima se sadi neven. U tim malograđanskim kućama naše provincije porodica još nije prazna reč. Tu se još zna stvarati, trpeti i voleti.

Za razliku od Isidore, ovde ne nalazimo ništa čudno, neobično. To je običan život sa svojim tihim tragedijama, osećanja su prosečna, normalna, reči obične. To su „tihe i vedre“ istine srca. Najlepše u ovim devojačkim ispovestima je osnovni ton diskretne dobrote. Knjiga se čita sa zadovoljstvom, sa vedrom radošću. Kao i Isidora, gospođica Janković ume da vidi i kaže šta je videla. Uočava tipove, živo ih iznosi. Njen stil je vrlo tačan, spokojan i normalan, sa merom i ukusom, ima toplote. To je jedna od onih knjiga za koje je Turgenjev jednom prilikom rekao da vazduh čiste.

Jovan Skerlić o dve književnice

Godine 1913. izašle su u Srpskom književnom glasniku dve zbirke, Isidornini Saputnici i Miličine Ispovesti. Tadašnji urednik Jovan Skerlić je pozitivno ocenio Miličinu, a negativno Isidorinu zbirku. Smatra se da je ovo imalo uticaja na dalji razvoj obe književnice. Odnos Skerlića i Milice je bio poseban, u nekom trenutku je dobila nadimak „Skerlićeva miljenica“. Kod obe nalazimo isti subjektivizam i sposobnost za samoposmatranjem. Pri čitanju i jedne i druge knjige, kako kaže Skerlić, nameće se davno izrečena misao: da u svakom ženskom talentu ima po jedna promašena sreća. Odista se izgleda mora biti nesrećan da bi se napisalo dobro umetničko delo.

Piše: Jovana Ilić