Poslednjih godina svedoci smo ponovnog jačanja televizije kao medija, naročito kada je umetnički program u pitanju. Vodeća imena sedme umetnosti biraju da svoje vizije realizuju kroz televizijski format, te smo tako dobili kultne serije kao što su Fargo, Birmingemska banda (Peaky Blinders), Čista hemija (Breaking Bad), Kuća od karata (House of cards) i mnoge druge.
Najnovija u plejadi kvalitetnih serija dolazi nam iz produkcije FX-a, a u saradnji sa britanskim BBC-jem. Sigurno ste već čuli za Tabu čija je prva sezona već prikazana u Engleskoj, a kod nas je nedavno počela da se prikazuje na HBO-u.
Seriju potpisuje sjajna ekipa na čelu sa Tomom Hardijem koji je ujedno i protagonista, a pridružuju mu se i otac Edvard „Čips“ Hard i Stiven Najt, sa kojim Hardi sarađuje i na seriji Birmingemska banda.
I ekipa koja se nalazi ispred kamere je podjednako impresivna. Pored Toma Hardija u seriji glume i maestralne Una Čaplin i Džesi Bakli, kao i istaknuti britanski glumci poput Džonatana Prajsa, Dejvida Hejmena, Stivena Grejema i ostalih.
Serija prati Džejmsa Kezaju Dilejnija, bludnog sina problematične prošlosti koji se vraća u London nakon godina koje je proveo u Africi. Serija je smeštena u 1814-u godinu, koja označava poznu fazu džordžijanske ere koja će se i formalno završiti 1837. godine, krunisanjem kraljice Viktorije kada nastupa viktorijansko doba.
Kritika je seriju već dobrano nahvalila, ponajviše zbog sjajne izvedbe genijalnog glavnog glumca. Premda mu se može zameriti nešto sporiji početak, u kom radnja nije naročito dinamična već samo vaspostavlja likove i njihove međusobne odnose, Tabu se do poslednje epizode prve sezone (koja ukupno ima svega 8 epizoda od kojih svaka traje nekih 50-ak minuta) pokazuje kao uzbudljiva avantura koja briše granice između realnog i fiktivnog.
Važno je zvati se Džejms Kezaja Dilejni
Glavni junak je mističan i mračan, zavodljiv u svom agresivnom prisustvu. Svoju mističnost on uveliko gradi oslanjajući se na činjenicu da on kao da i nije sa ovoga sveta – stvaran London u koji dolazi pripada realnom, dok su njegove supermoći, koje nisu do kraja objašnjene, nešto što pripada svetu magije.
Premda glavni junak, Hardijev lik je više antijunak ili možda čak i zlikovac. Njegova agresivnost doseže gotske razmere više puta tokom prve sezone kada se pojedine scene u mnogome oslanjaju na tradiciju horora. Brutalna ubistva slikovito su prikazana i samo su naglašena ravnodušnošću Dilejnija koji ih čini ne trepnuvši.
S druge strane, njemu se mora priznati i status junaka, dobrog viteza, a ne bi bilo pogrešno reći i superheroja.
Dilejni dolazi u London sa namerom da se osveti, a ljudi na koje se namerio su sve samo ne pozitivni likovi. Predvođeni sjajnim Džonatanom Prajsom koji tumači sera Stjuarta Strejndža, Dilejnijevi neprijatelji su teški i okoreli zlikovci na čelu glavne trgovinske firme – čuvene Britanske istočnoindijske kompanije. Iza njene moći i uticaja oni kriju svoje zločine i duboko ukorenjenu korupciju.
Zašto baš Tabu?
Sam naziv serije, čini se, osmišljen je tako da zaintrigira gledaoce i pre nego da počnu sa gledanjem serije. U jednom intervjuu, Tom Hardi pokušao je da objasni ideju iza naziva serije.
Taj naziv činio se odgovarajućim jer se serija bavi mračnom stranom ljudske prirode. Neke od priča kojima se bavimo su incest, Edipov kompleks, posttraumatski stresni poremećaj, nejednakost, rasizam, odgovornost. To što je radnja smeštena pre 200 godina dozvoljava nam da stvari posmatramo iz drugačijeg ugla, posebno kada je u pitanju seksualnost, feminizam, rasa, genocidi – bilo je mnogo j*benih tabua!
Kroz prizmu tabua, dakle, serija preispituje Englesku XIX veka i razotkriva sve njene mane i prljavštinu. Upravo je prljavština ono što dominira scenama Tabua.
London koji je prikazan je London koji, premda je prestonica ogromne imperije, grca u blatu i korupciji, jeftinoj zabavi i bednom životu.
Istovremeno, koristeći se tim udaljenim istorijskim momentom u koji smešta ovakvu kritiku, serija zapravo razmatra i naše savremeno doba. Svi tabui koji su pre više od 200 godina bili tako očigledno prisutni u društvu (gledano iz današnje perspektive) mogu se i danas uočiti, ne samo u Engleskoj, već i u drugim državama, premda im se lik vešto krije iza vela obmane.
Moderna gotika Tabua i njen značaj
Ono što je primetno jeste da su tvorci serije insistirali umnogome na gotskim elementima u seriji. Takva bi ideja mogla iznenaditi onaj deo publike koji se sa gotskim žanrom nije preterano sretao, ali bi za ljubitelje žanra mogao nositi jedan novi nivo tumačenja.
Naime, gotski žanr je kroz istoriju bio savršena forma za društvenu kritiku koja sama po sebi dozvoljava da autor razvije situaciju rušeći granice ekstrema. Tako su nasilna ubistva, na primer, potpuno opravdana tehnika koja ima za cilj da gledaoca natera da nekako odreaguje.
Isto tako, gotika je oduvek u sebi nosila tu osobinu da svetovi koji u njoj postoje nisu svetovi jasno definisanih granica. Duhovi, magija i svi slični nadrealni elementi jesu nešto što je od gotskog žanra neodvojivo.
Upravo zahvaljujući gotici, Tabu sebi dozvoljava da uvede magijske elemente, a da njihovo poreklo i pravu prirodu ne samo ni ne objasni, nego i ne uvaži. Magija kojom barata Dilejni nije čudna, već je, naprotiv, potpuno legitimna veština koju čitavo društvo prihvata kao potpuno normalnu stvar.
I sam Dilejni je u nekoj meri tipičan gotski junak. On jeste gonjen prokletstvom i to pre svega prokletstvom svog porekla (njegova majka bila je robinja koju je njegov otac kupio na jednom od svojih poslovnih putovanja). Kao jedan hibridan lik, i to na više nivoa, on pokušava da se sa svojim prokletstvom pomiri ne bi li imao šansu da ga se i reši.
Ipak, poduhvat mu dodatno otežava to što njega ne goni jedna kletva već više njih, a da li će i kako on uspeti da im se odupre, ostaje nam da vidimo u narednim sezonama, kojih bi trebalo da bude tri.
Pored ovih aspekata gotike, postoji još mnogo elemenata koji se mogu tumačiti kao gotski elementi. Dilejni živi u kući koja je u fazi raspadanja, što bi mogla biti interpretacija napuštenog gotskog zamka. Duhovi su takođe često prisutni i Dilejni često govori kako mu oni pevaju i obraćaju mu se. Jedan duh posebno – duh žene tela oslikanog raznim magijskim simbolima za koju bi se moglo posumnjati da je u stvari njegova majka.
Atmosfera koja prati ovu seriju takođe je duboko gotska, sumorna i mistična, a sama tehnika snimanja u mnogome doprinosi njenom stvaranju.
Ipak, valja napomenuti da serija nije snimana tako da se dopadne samo ljubiteljima gotskog žanra nego i široj publici, te se zato na ovim elementima ne insistira previše. Naprotiv, oni su samo tu da na suptilan način prenesu poruku glavnog junaka koji se ionako radije služi jedinstvenim režanjem ne bi li komunicirao sa svojom okolinom, nego rečima.
A zahvaljujući neverovatnom talentu Toma Hardija, čini se da Tabuu reči i nisu potrebne.
