Klupko bigotizma i lažnog građanskog morala odmotava se kroz tročinsku dramu Gospoda Glembajevi tako da postepeno saznajemo prošlost i pravu anatomiju duha ove zagrebačke porodice. Ovo delo je prvi segment Krležinog ciklusa o Glembajevima koje još čine drame U agoniji i Leda.
Gospoda Glembajevi su dramska, srednjoevropska karamazovština čije prokletstvo vuče korene u prošlosti kada je praroditeljski greh učinio davni predak ove familije, a plod drveta poznanja je blago jednog zlatara kojeg je opljačkao i ubio.
Katarza
Na ubrzanje sunovrata utiče dolazak Leonea Glembaja, umetnika, putnika, lika koji je prava rara avis porodice Glembaj.
Katarzični momenat počinje na kraju prvog čina kada nakon rasprave Leoneov otac Ignjat čuje razgovor između Leonea i Zilberbranta, kojim se direktno otkrivaju unutrašnje porodične spletke, metaforično izgovarajući:
GLEMBAY: Hörst du, Fabriczy? Es donnert! Hörst du?
To su bila moja križa jutros. Es donnert!
Ja sam osjećao da se nešto sprema!
Ide do otvorene terase i sluša grmljavinu.
Es donnert ( na nemačkom: grmi) nije značilo samo grmljavinu na nebu već i onu psihološku, koja će se te noći odigrati u domu Glembajevih. Ovom grmljavinom počinje pročišćenje istinama koje su potiskivane godinama i izranjaju na površinu zbacujući masku sa lica ljudi.
Kao katalizator katarze ove drame, sam Leone je neuravnotežen, napet karakter (u okvirima drame ta njegova osobina dobija odrednicu na nemačkom – überspannt). S druge strane, on je bez krinki, javno objavljuje ljubav udovici svog brata, Anđeliki, otvoreno iznosi najmračnije tajne tako skidajući lažni sjaj sa porodičnog imena.
Složenost odnosa likova i preplitanje pojedinačnih priča stoji naspram Leoneove jednostavnosti i otvorenosti u prikazu tih komplikovanih elemenata.
Odnos oca i sina
Arhetipski sukob oca i sina koji se provlači kroz drugi čin je ilustracija edipovog kompleksa.
Tinjajući, neraščišćeni konflikt čija je kulminacija infarkt oca kad sazna da je njegova druga supruga imala ljubavnu aferu sa Leoneom – krivica koja ga posle izjeda dalje utire put tragediji koja je neminovna, iza koje stoji duboka psihološka pozadina.
Naturalistički elementi
Erupcija niskih strasti izbija iz plašta građanske pristojnosti osvetljavajući tamne ćoškove ljudske duše u kojima su godinama prikrivane. Atavističke aluzije na pretka–ubicu opominju ne samo na poreklo, već i na mračne nagone kao na neki porodični, psihološki pečat.
Animalni deo ličnosti gospodari ljudima iako se prikrivaju iza razuma, humanizma i društveno prihvatljivih normi ponašanja. Iza fasade svih dobročinstava koje taksativno navode krije se niša ispunjena nepočinstvima. U taj prostor ulaze tuđi, upropašćeni životi kao lestvica do ispunjenja svojih materijalističkih ambicija i drugih nemoralnih ciljeva.
Uransko i htonsko
Preplitanje uranskog i htonskog, tj. dualizam ljudske prirode najbolje se ogleda u liku Leonea, kada njegova mračna strana preovladava nad duhovnom. Ubijajući barunicu Kasteli, drugu ženu svog oca i svoju bivšu ljubavnicu, opet se povezuje sa htonskim, glembajevskim u sebi.
Leone je slikar, okrenut drugim vrednostima u odnosu na porodicu, ali u dodiru sa njom nezadrživo izbija bestijalno, dodajući tako mračnoj, familijarnoj vertikali zločina svoj otisak.
Neizbežnost tragičnog kraja
Krleža se igra različitim motivima komponujući složenu psihilošku dramu kroz sagu o jednoj porodici iza čijeg uštirkanog, sređenog šinjela proizlaze najrazličitije ljudske ćudi.
Može se povući paralela sa Fjodorom i Dmitrijem Karamazovima, zbog specifičnog odnosa oca i sina, koji je težište drame, oko koga se okreću središnji motivi priče.
Krleža je pokušao da protumači nešto što je nedefinisano, što nezavisno deluje, a ipak je u nama, silu koja nas nezadrživo vuče ka sudbinskom, dajući mu ton neizbežnosti.
