„Black mirror“ – budućnost je sada?

U poslednjih nekoliko godina (tačnije od 2011. godine i prvog emitovanja), serija Black mirror (prev. Crno ogledalo) je postala prvoklasno umetničko delo, mračna satira ljudske psihologije i genijalnosti, i distopijska vizija (relativno skore) budućnosti.

Na prvi pogled, ovo je serija koja se bavi predviđenim tehnološkim postignućima i svim dobrobitima koje ona mogu uvesti u savremeno društvo. Međutim, napredak ne mora nužno biti u pozitivnom smeru, te se kroz čitavu seriju dovodi u pitanje naša očigledna zavisnost od uređaja i upućuje se opomena modernom čoveku. Tehnologija koja je predstavljena u seriji nije sama po sebi dobra, niti loša – već je namena koju joj je distopijski Homo sapiens odredio uznemirujuća.

Pre nekoliko nedelja, izašla je četvrta sezona serije Black mirror, kroz čijih šest epizoda se nastavilo ovakvim tokom prikazivanja bliske budućnosti. Reakcije javnosti na sezonu su bile pomešane; čini se da intrigantnost serije istovremeno izaziva i psihološke odbrane kod većine ljudi, te i jake emocionalne reakcije.

Epizode su smeštene u vreme koje je dovoljno daleko od sadašnjosti da se čini kao da je na dohvat ruke, te se svaka kritika društva veoma realno može doživeti i uporediti sa nečim što smo već iskusili.

Tehnologija nove sezone serije Black Mirror

U poređenju sa prethodnim sezonama, tehnološki napredak se kontinuirano nadovezuje na već predstavljeno, što omogućava gledaocima da budu potpuno uvučeni u fascinantno jeziv svet koji su pisci serije stvorili. Fokus je i ovog puta na uređajima koji su u direktnom dodiru sa ljudima i psihom, i koji treba da budu od pomoći za snalaženje u realnosti, a koji često dovode do kobnih ishoda.

U prvoj epizodi, USS Callister, veći deo radnje je smešten u prostoru virtuelne igrice koja je omaž Star Trek-u. Međutim, ova igrica nije odraz trenutnog nivoa virtuelne stvarnosti, već je moguće da se, preko uzimanja DNK uzorka osobe, sama svest ugradi u nju. Svest osobe je ovde zarobljena i nesvesna nerealnosti same situacije.

Na ideju virtuelne stvarnosti se nadograđuje i četvrta epizoda, Hang the DJ, u kojoj je predstavljen sistem za upoznavanje partnera, kojim upravlja visoko unapređena veštačka inteligencija. Za spajanje partnera, koristi se komplikovani algoritam koji prikuplja informacije o svakoj osobi kroz virtuelne stimulacije veza.

Arkangel, druga epizoda serijala se nadovezuje tehnologijom koja vrši uticaj na um, preko čipa koji se može ugraditi u telo i koji prikazuje preko aplikacije sve što osoba percipira u realnom trenutku. Osim potpunog špijuniranja koji ovaj čip omogućava, takođe se može podesiti da filtrira „stresne“ stimuluse iz sredine. (Trenutno nije moguće ubacivanje kompjutera u ljudsko telo, radi se na tome, naročito u svrhu lečenja bolesti ili nadgledanja vitalnih znakova.)

U duhu prodiranja u ljudski um, treća epizoda (Crocodile) prikazuje mašinu koja može da prikaže sećanja osobe na ekranu, iako osoba nije u potpunosti svesna tih uspomena. Praktična svrha ovakvog aparata bi bila veoma velika, naročito u slučaju zločina i uzimanja iskaza od očevidaca (što je i tema epizode). Već su eksperimenti iz kognitivne psihologije potvrdili da su sećanja svedoka podložna promeni pod uticajem spoljašnjih činilaca i protoka vremena. Nažalost, još uvek smo daleko od ovakvog otkrića.

Peta epizoda (Metalhead) se bavi već poznatom i previše puta obrađivanom idejom robota koji su izmakli ljudskoj kontroli i „odlučili“ da likvidiraju svoje tvorce.

U odnosu na ostale, ovo je manje zanimljiva epizoda, ali je poslužila kao odlična uvertira u samo finale sezone – Black museum.

Predstavljen nam je muzej, koji se nalazi u nedođiji i izlaže relikvije propalih tehnoloških eksperimenata. Neke od prikazanih su: uređaj koji, kada se stavi na glavu, omogućava osobi da oseti sve senzacije drugog čoveka; plišani medved u koji je prebačena svest osobe koja je pala u komu; kao i mehanizam za beskonačno skladištenje nečije svesti u kompjuter.

Budućnost je sada

Veći deo ove sezone, kao i cele serije, koristi ideju ugrađivanja svesti u neki oblik kompjutera, kako bi se ona beskonačno sačuvala i kada naše fizičko telo propadne pod uticajem vremena.

Iako smo tehnološki još uvek daleko od ovakvih mogućnosti, postavlja se pitanje koliko nam je to zaista neophodno. Sama ideja prolongiranja života u nedogled donekle uz sebe nosi i pomisao o besmislenosti i zasićenju jednoličnim situacijama, kao i filozofsku dilemu da li realno postojimo ako je očuvana samo naša svest u okviru veštačke simulacije.

Postoje brojni problemi sa ovom idejom, na koje bivamo upozoreni tokom celog toka serije, kao što su činjenica da neko može manipulisati našom svešću i koristiti je za mučenje ili da možemo biti smešteni u nepokretni objekat u kojem samo egzistiramo psihički, bez bilo kakvih pokreta niti kontakta sa drugim ljudima.

Svakako, koje god opasnosti bile, ljudi se svakodnevno polako kreću ka ovome, makar čisto da bi zadovoljili naučnu radoznalost.

Kada su u pitanju softveri za nadgledanje drugih ljudi, iako su očigledne njihove prednosti, u Arkangel-u se iznosi fenomenalan primer moralne dileme koliko je ovakav vid kontrole opravdan. Glavni lik epizode je majka koja, nakon što na par sati izgubi svoje dete, odlučuje da mu ugradi čip za praćenje kako se više nikada ne bi našla u sličnoj situaciji.

Međutim, osim samog nadgledanja, majka odlučuje i da uključi „filtriranje“ nepoželjnih sadržaja, tako da dete ulazi u svoje tinejdžerske godine bez da je ikada videlo kako izgleda besan pas, ljudska krv ili srčani udar. Ovo, naravno, izaziva mnoge kobne posledice po majku, a i samo dete jer se preterana kontrola nastavlja u godinama kada osoba razvojno treba da počne da se osamostaljuje.

Činjenica jeste da je stvaran svet opasan na mnoge načine, ali da li roditeljima treba dopustiti apsolutnu kontrolu nad sadržajima koja će njihova deca uočiti? Mnoge psihološke teorije tvrde da bez konflikta nema napretka niti razvoja; bez suočavanja sa nečim novim, nema učenja. Da li je opravdano uskraćivati ovo našoj deci, kako bismo zadovoljili svoju iracionalnu potrebu za apsolutnom kontrolom nad životnim situacijama?

Psihologija (utopijskog) čoveka u seriji Black Mirror

Sva tehnološka dostignuća koja su prikazana u distopijskom svetu Black mirror-a nisu sama po sebi loša niti stvorena u svrhu mučenja i zlostavljanja drugih. Međutim, postavlja se pitanje: kako su onda ishodi svake situacije mračni i paralizujuće zastrašujući?

Odgovor se mora potražiti unutar samih ljudi. Kroz možda prenaglašene primere koji su nam prikazani, može se provući i održati večita filozofska i psihološka dilema – da li je čovek po prirodi zao? Skoro do kraja nam se prikazuje jedna veoma nihilistička slika ljudske budućnosti (ali i sadašnjosti).

Na koji način virtuelna video igrica, uređaj za prikazivanje sećanja ili očuvanje svesti osobe koja je pala u komu mogu naškoditi nekome? Na prvi pogled, odgovor je ni na koji jer većina nas ima dovoljno izgrađenu socijalnu odgovornost i empatiju prema drugim ljudskim bićima. Međutim, uvek postoje pojedinci koji će se oglušiti o moralne vrednosti i pronaći način da iskoriste neutralne objekte na negativan način. Takvi pojedinci postoje i sada, samo što koriste druge mehanizme za sprovođenje svojih antagonističkih i patoloških ideja, i toga treba biti svestan.

Tvorci Black mirror-a se očajnički trude da nam prenesu upozorenje – ono što je prikazano nije daleka budućnost, nego odraz naše sadašnjosti, te treba oprezno i sa kritičkim mišljenjem da prihvatamo ono što nam život nosi. Distopija, kakvu je oni vide, više nije daleko, već je prisutna ovde i sada.