„Strah nam otkriva kakvi smo“ – moto je trejlera uz koji smo sa nestrpljenjem iščekivali novi film španskog umetnika Aleksa de la Iglesije.
Za one koji prate rad ovog reditelja, pisca i scenariste, „Bar“ je još jedno u nizu njegovih prepoznatljivih grotesknih ostvarenja. Film svakako vredi pogledati jer je vrlo zabavan i mada je radnja skoncentrisana na malom prostoru, ona je vrlo bogata i intrigantna. Obilje humora, akcije, pa i scena borbe, uz dozu flerta jednog od omiljenih glumačkih parova Kasas-Suarez, čini „Bar“ opravdano vrednim naše pažnje.
Žanrovska šarolikost je uvek interesantna, mada, i pored ponuđene klasifikacije „komedija – horor – triler“, ovaj film nema mnogo od horora osim nekoliko ne toliko strašnih koliko ružnih scena. Dok je užas u doslovnom smislu vidljiv pre u kontekstu ljudske prirode i okolnosti u koje su likovi smešteni. Tako da bismo se pre mogli opredeliti za odrednicu „crnohumorna komedija“ i to sa elementima psihološke drame.
Iglesija ispituje u kojoj to tački nestaju svaki obzir, civilizovano ponašanje i humanost, pa čak i zdrav razum. Zvuči kao floskula konstatacija da ekipa iz „Bara“ oslikava društvo u malom, ali zaista je tako.
Zajedničko im je da su svi likovi zapravo nezadovoljni svojim životima, ili su na neki način odsutni iz njega. Vidimo jednu površnu lepoticu – gradsku curu, modernog hipstera, jednog propalog policajca, zatim prikrivenog perverznjaka u odelu biznismena, odanog radnika grube gazdarice lokala, sredovečnu nesrećnu ženu i junaka dominantne pojave – ekscentričnog prosjaka.
Kao hodajuća riznica biblijskih citata, on je u neku ruku predstavnik potlačenih, skrajnutih, marginalizovanih, iz percepcije uobičajenog poretka stvari, onog u kojem živimo svakog dana.
Ali, kada tu svakodnevicu nešto izbaci iz utvrđene kolotečine, vidimo da smo u stvari svi isti u svojoj sićušnosti, da smo društvu jednako nebitni i potpuno bespomoćni. Postaje jasno da je to univerzalna ljudska slika i da samo puki slučaj, pitanje da li smo ušli u bar tog jutra ili ne, odlučuje o našoj sudbini ko god da smo.
Jednim bezmalo naturalističkim postupkom autor nam donosi, kako su glumci u intervjuima prokomentarisali, pravu priču o opstanku.
U svetu u kojem većina bez problema žrtvuje manjinu i sve to vešto maskira medijskom manipulacijom. Pred nama je konstantno zamenjivanje uloga „dobrih“ i „loših“, a svakog trenutka menja se i naš akter favorit.
Bivamo suočeni sa pitanjem – koje su šanse da postupimo plemenito u situaciji u kojoj su se našli junaci „Bara“?
To predstavlja ogroman izazov i iskušenje i sa sobom nosi postupke na koje bi malo ko bio ponosan. Prepoznajemo sopstvene moguće poteze u njihovim, a to nas poprilično užasava. Jer retko ko ostaje dosledan principima koje propagira kad je na sigurnom.
Prosjak Israel unekoliko sažima ove postavke svojom opaskom:
„Svi smo mi pacovi i to je cela istina.“
Filmu možda fali završni obrt kakav sam, lično, očekivala, a koji bi doprineo apsurdu čitave priče. Ovako, otvoreni završetak čini se donekle solidnim ostavljajući mogućnost za pregršt tumačenja.
Poslednje scene u maniru poznatog spota „Anybody Seen My Babe“ možda sugerišu novi početak za junakinju trajno obeleženu jednim prosto nestvarnim iskustvom, ali lako mogu biti i najava potpune katastrofe za grad kojim ona hoda.
Radi se o filmu koji govori mnoge istine o nama, ogoljuje ljudsku prirodu, što i nije toliko novo u tematskom smislu, no Aleks de la Iglesija temi pristupa kroz biranu, specifičnu i njemu svojstvenu formu. A nije li u tome i suština uspelog umetničkog dela?
Piše: Tamara Živankić
