Anri Bergson sažeto kaže: „Ono što je nagonsko u instinktu ne može biti izraženo terminima inteligencije, niti posledično može biti analizirano.“
„Stvaralačka evolucija“, delo francuskog filozofa i Nobelovog laureata za književnost iz 1907. godine, Anrija Bergsona, koje podupire Darvinovu evoluciju, uticajno je i značajno za oblast filozofije nauke.
U pojedinim odlomcima ove knjige Bergson raspravlja o ulozi intuicije i njenoj nadmoći nad razumom, koristeći to shvatanje da posmatra prirodu i nauku kao celinu:
„Vidimo da je intelekt, tako vešt u postupanju sa inertnim, neugodan u momentu kad dodirne životno. Bilo da želi da tretira život tela ili uma, on postupa sa surovošću, ukočenošću, brutalnošću jednog sredstva koje nije stvoreno za takvu upotrebu.“
Bergson tvrdi:
„Instinkt, naprotiv, izrađen je prema istinskom obliku života. Dok inteligencija sve tretira mehanički, instinkt postupa, takoreći, organski.
Ako bi trebalo probuditi svest koja spava u njemu, ako je bio obavijen znanjem umesto da je pušten u delovanje, ako bi mogli pitati i odgovoriti, predao bi nam najintimnije tajne života. On samo dalje izvršava posao kojim život organizuje materiju – tako da ne možemo reći, kao što je često bilo prikazivano, gde se organizacija završava, a instinkt počinje.
Kad malo pile razbija kljunom ljusku, ono to čini instinktom, a nastavlja pokretom koje je nosilo u sebi kroz embrionski život. Obrnuto, u pravcu samog embrionskog života (naročito kad embrion živi slobodno u formi larve) mnogo izvršenih radnji mora biti upućeno na instinkt.
Najbitniji primarni instinkti su pravi, prema tome, životni procesi. Potencijalna svest koja ih prati je obično aktuelizovana na početku radnje i ostavlja ostatak procesa da ide sam od sebe. Morao bi da se razvije široko i onda da potpuno zaroni u sopstvene dubine, da bi bio jedno sa stvaralačkom silom života.“
Nemoguće je za inteligenciju da resorbuje instinkt. Ono što je nagonsko u instinktu ne može biti izraženo terminima inteligencije, niti, posledično, može biti analizirano.
Bergson dalje tvrdi:
„Čoveka koji je rođen slep, koji je živeo među drugima koji su rođeni slepi, ne bi mogli ubediti da veruje u mogućnost primećivanja udaljenih objekata bez prethodnog primećivanja objekata koji su bliži.
Ipak vid izvodi ovo čudo. U izvesnom smislu, slepi čovek je u pravu, pošto vid, koji ima svoje poreklo u stimulaciji mrežnjače vibracijama svetla, nije ništa drugo nego dodir mrežnjače.
Takvo je zaista naučno objašnjenje, funkcija nauke je da izrazi sve opažaje terminima dodira. Mi smo pokazali na drugim mestima da filozofsko objašnjenje opažanja (ako ga još uvek možemo zvati objašnjenje) mora biti druge vrste. Sad je instinkt, takođe, znanje na daljinu. Ima isti odnos sa inteligencijom kao vid sa dodirom.
Nauka ne može drugačije nego da se izražava u terminima inteligencije; tako radeći, pravi imitaciju instinkta umesto da pronikne unutar njega.“
Stjuart Fajerstajn je dobro primetio da je prava nauka revizija u stalnom toku, a mi danas često zaboravljamo ulogu instinkta u tom kontinuitetu.
Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović
 ili Inteligencija (razum). Večna borba odvija se u svakome od nas. Anri Bergson otvara ovo veliko pitanje.){kind=link}