Kada je hirurg Čarls Hern, dobio sina sa Rosom Kasimatis, ženom koju je upoznao na svom vojnom zadatku u Grčkoj, nije ni slutio da će plod njihovog braka biti simbol zbližavanja Evrope i Dalekog istoka, Lafkadio Hern.
Iz ljubavi prema zemlji u kojoj je službovao i upoznao ženu u koju se zaljubio, Čarls je svog sina prvenca iz tog braka nazvao po ostrvu na kojem je služio – Lafkadi. Sudbina će, ipak, hteti da to ime postane slavno na nekim drugim ostrvima.
Lafkadio Hern je jedan od retkih ljudi koji su bili pridošlice u Japan, ali su uspeli da se tamo uklope, budu priznati, voljeni i prihvaćeni. Priča Lafkadia Herna je priča o bezgraničnom poverenju i ljubavi, o tome kako se razlike sadržane u odlikama koje ne biramo, poput mesta rođenja i boje kože, mogu prevazići.
Ovo je priča o jednom Ircu koji je u svojim delima sačuvao uspomenu na daleki narod koji svom snagom bića iz korena duboko razgranatog u tlu tradicije stremi ka visinama modernosti.
Lafkadio Hern – čovek ostrvo
Lafkadio Hern je rođen na ostrvu Lafkadi 1850. godine. Živeo je sa porodicom u Irskoj, očevoj domovini, sve do momenta kada se njegovi roditelji razvode, a njega šalju kod tetke u Francusku, gde se školovao. Materijalna kriza porodice Hern je naterala mladog Lafkadia da se, kao i mnogo njegovih sunarodnika tih godina, otisne preko Atlantika ka novoj šansi za život u Sjedinjenim Državama.
U Sinsinati pristiže 1869. godine i posao pronalazi kao pomoćnik u jednoj novinskoj štampariji. Uskoro upoznaje svoju sposobnost da piše za novine, a njegovo školovanje u Francuskoj i poznavanje jezika mu otvaraju mogućnost da prevodi dela sa francuskog na engleski. Do svoje tridesete godine postaje urednik za kulturu u prestižnom listu iz Nju Orleansa.
Na ušću Misisipija, Hernovo ime je postalo poznato. Proslavio se preko svojih reportaža i crteža sa mnogih putovanja po Pacifiku. Godine 1890. rešio je da ode korak dalje. Uputio se u Japan sa namerom da odatle pošalje sledeću reportažu.
Sa ovog puta se nikada nije vratio. Ostao je tamo do svoje smrti 1904. godine.
Njegov hroničarski sistematizam i novinarska radoznalost su ga nadvladale, a Japan intrigirao. Iskreno interesovanje za ovu civilizaciju i želja da to ovekoveči otvarali su mu u novoj zemlji mnoga vrata, ali i srca ljudi. Treba nagovestiti da je Japan svega tridesetak godina pre Hernovog dolaska okončao izolaciju u kojoj je bio više od dvesta godina, podozrevajući od stranaca. Stoga je njegov tretman bio nesvakidašnji.
Japan je, po okončanju svoje izolacije, počeo dovoditi strane stručnjake, kojima je bilo dozvoljeno da ostaju u zemlji dokle ne stasa generacija mladih Japanaca koji će ispeći zanat od svojih stranih učitelja. Ti ekspertski boravci su najčešće trajali 3-5 godina. Ipak, Hern je dobio stalan posao učitelja engleskog jezika, što je bila velika čast. Učinjena mu je još jedna: oženjen je Japankom iz samurajske loze i dobio japansko ime, postavši Jokumo Kaizumi.
Gordi Japanci, svoja imena nisu davali olako strancima. Njihovo religijsko viđenje sadržano u šintou je korene celog naroda nalazilo u prvim božanstvima. Zbog toga, ova svojevrsna naturalizacija Lafkadia Herna predstavlja slučaj bez presedana. Nakon probijanja u krugovima plemstva, usledilo je zaposlenje na Imperijalnom Univerzitetu, kao logičan sled događaja.
Svoje interesovanje za Japan je iskazao tako što je sakupljao običaje, priče, legende i svedočanstva iz naroda. Sve to, kao i svoja iskustva, beležio je i objavljivao u listovima na engleskom jeziku. Kasnije je to pretočio u knjige. Postao je ljubimac probuđene nacije. Voleli su ga plemići, bio je, takoreći, jedan od njih, adopcijom u ženinu familiju. Zvanje na Univerzitetu se, takođe, vrlo cenilo. Sa druge strane, voleo ga je i puk, dugo se sećajući kako je obilazio okolna sela, strpljivo slušajući svakog od žitelja koji su u svom sećanju još čuvali neko predanje koje su čuli od svojih starijih.
Japanci su tvrdili da je njegov dar u tome što je mogao priče o tradiciji Japana da ispriča bolje od Japanaca. Stoga, oni su knjige koje je on pisao na engleskom odmah prevodili na japanski. Za života je objavio više od petnaest knjiga, među kojima trebamo izdvojiti „Kwaidan“, „Japan: pokušaj tumačenja“, „Kokoro“…
Delo Lafkadia Herna je ostavilo traga i u veku u kome smo mi rođeni. Njegova zbirka strašnih priča, Kwaidan, je preneta na fimsko platno 1964. godine od strane reditelja Masakija Kobajašija.
Jedna od legendi iz te knjige Lafkadia Herna, priča o Snežnoj ženi, toliko je očarala još jednog režisera, Akira Kurosavu, koji je tu priču uklopio u svoje remek delo, „Snovi” (1990).
Nisu samo priče Lafkadia Herna ostale kao memento. Sam život ovog avanturiste je poslužio kao inspiracija za nekoliko pozorišnih komada koji se izvode od Amerike do Japana. Hern je bio značajan kao prvi Zapadnjak koji je ostavljao korisne informacije svojim sunarodnicima o tada nepoznatom Japanu. Ne čudi, stoga, što su otvoreni brojni istorijski centri po Japanu, koji i dan danas proučavaju metod i vagaju značaj informacija koje je Hern brižljivo sakupljao.
Svojim ličnim zapažanjima Hern nam govori o jednom narodu koji je duboko tradicionalan, sa bogatom kulturom. Ipak, ukazuje nam i na opštu pojavu, bolje reći stremljenje Japana da se ubrzano modernizuje sledeći model zemalja Zapada. Predviđao je da će na taj način Japan pokleknuti pred svim dražima imperijalizma, što bi toj državi moglo doneti propast.
Nije doživeo da se uveri da su njegove misli bile proročke. Umro je aprila meseca 1904. godine. U to vreme besneo je rat između Japana i carske Rusije. Zabeleženo je da je jedan govornik nakon japanske pobede rekao
„Draže bi nam bilo da smo izgubili dva tri broda više pred Port Arturom, nego ovoga čoveka.“
Hernov je primer ostao upamćen i pre svega drag mnogim Japancima. On je bio most između Zapada i Japana preko kojeg su mnogi kasnije hodili. Lafkadio Hern je rođen kao žitelj „Carstva u kojem Sunce nikad ne zalazi“, a umro kao žitelj „Carstva Izlazećeg Sunca“. Njegova je zemlja, zapravo, svuda gde su ljudi ljubazni jedni prema drugima i gde se razumevanje ceni iznad svega.
Piše: Muroga Slepi
Jako sam uzivao u tekstu :) Lepo je napisan