„Vlažnost“ − od znoja ili otuđenosti

I opet smo kasnili u SC. Po ko zna koji put… Ni veliki FEST nas nije mogao naučiti gledanju u sat….

Čikica sa retbatlerovskim brčićima nas je prekornim pogledom sproveo u tamni senkoviti tunel poznate nam dvorane, teturajući se i bauljajući do prvog slobodnog mesta, plašeći se da nas u „Patrijaršiji srpskih pokretnih slika“ (a i još mnogo toga) ne udostoji  koja kap februarske kiše kroz poroznu, skoro popravljenu  tavanicu.

Prvo što sam čuo, dignuvši glavu ka „širokom planu“, bila je neka helderlinska poezija prepuna savremenih mitopoetskih simbola. Do dan danas nisam spoznao, niti doznao koja je i čija. A nije da se nisam trudio da doznam. Film smo odgledali naizust, na tren, nepokretno i bez znojenja…za razliku od odličnih glumaca…

Verovatno zato što smo bili iznenađeni samom filmskom postavkom, njegovom različitošću, njegovim eksterijerima, enterijerima, narativnom slobodom, njegovim berlinsko-venecijanskim duhom, bez bremena velikih tema po kojem je naša savremena kinematografija tumarala poslednjih dvadesetak godina.

Izašavši na LED svetlosne svakodnevnice,  domišljali smo pogledima u mraku  da li da projekciju zakopamo u neki lični filmološki fundus i zaostavštinu, ili da započnemo sa isticanjem ličnog doživljaja  transmisijom filmskog sadržaja i njegovim „stručnim“ tumačenjem. Naravno da smo se odlučili za ovo drugo baš iz potonje pomenutih razloga.

Složili smo se…

Film „Vlažnost“ je priča o urbanoj sociologiji Beograda, bez pretencioznog balkanskog egzotizma, koja  prati  nedelju dana Petrovog života (Miloš Tmotijević), mladog, priznatog i samodokazanog poslovnog čoveka bez velikog emocionalnog raspona. Filmski zaplet  počinje kada Petrova žena Mina (Tamara Krcunović) volšebno nestane…

Ili bi se to samo mogao nazvati zaplet da bi upotpunili jedinstvo dramske radnje, jer zapleta u stvari i nema, nema izazvanog sukoba, komplikacija, razvijanja radnje i kulminacije. On se samo nagoveštava, iščekuje, proklizava, što usmerava i održava našu psihičku energiju ka nečem žanrovskom tj. trilerskom, gde nas reditelj veoma inteligentno hvata u zamku.

U stvari, paralelno teče druga priča vođena svakodnevicom i životnom kolotečinom,  koja žanrovski iscrtava drugu opremu-psihološku dramu. Nju protagonista podstiče svojim nečinjenjem, reaktivno-defanzivnom agresijom, svojim kukavičlukom da obelodani  novonastalu situaciju  i moralnim nihilizmom, pokušavajući da sačuva normalnu sliku o sebi uprkos nenormalnoj situaciji. Stiče se utisak da je žena, u ovom slučaju njegova, u njegovoj mentalnoj anatomiji obezličena do anonimnosti i da se sa njom ne bi identifikovala ni jedna savremena žena.

Možda je i zato lepši deo ovog prosedea usaglasio da je film nukleusno ženski i slobodouman, gotovo feministički, da je polno neklišeiziran i festivalski orijentisan u tematskom pogledu.

Tu se nismo složili….

Taj ponižavajući jaram savesti ga u svojoj monološkoj, a i dijaloškoj osami, prati kroz ceo film sve do samog kraja. Kroz rediteljsko-scenaristički postupak film nam razotkriva kompleksne društvene mehanizme koji se uvlače u osnovu psihološko-emotivnog nesporazuma muškarca i žene, kroz zajednički i međusobni oprost glavnih likova, nastavljajući životni koncept nedorečenosti  i neizvesne budućnosti.

Treba pomenuti i mladog reditelja, debitanta Nikolu Ljucu, koji nam nije održao rediteljski master class (što nismo ni očekivali) i koji se baš nije ovenčao oreolom eksperimentalnosti i beskompromisnosti, za koji priznajem da nedostaje u savremenim kinematografskim tokovima. To mu verovatno i nije bila namera. Udahnuo nam je novu, specifičnu filmsku poetiku, narativno oslobođenu, vizuelno veoma pronicljlivu, „bez slatkih materija“, pokazavši nam kako ipak može da se napravi jedan društveno angažovani, socijalno kritički film, film nesvakidašnje standardizacije, uz uobličavanje misaonih procesa ne kroz mit, politiku i istoriju nego kroz utvrđivanje specifičnosti društvenih pojava.

Saznao sam da je film sniman veoma dugo, oko pet godina, uz popriličan koprodukcijski budžet, uz podršku filmskih inostranih fondova, da je montiran u „tri ruke“ i da je od 600 pretočen u 6.780 sekundi, što pokazuje da je sniman izuzetno pažljivo i strpljivo ne bi li svojom žanrovskom tendencijom  dosegao uticaj i u izvan filmskom okruženju, odnosno dostigao opšti uticaj na agendu srpskog kulturološkog obrasca.

Neću zaboraviti Miloša Timotijevića. Odlična partija sa dobro podeljenim kartama.

Ništa iz rukava! Sve je čisto, precizno, čestito, odmereno i iskreno.

Bez glumačkih vatrometa i kaskaderstva, što mu uloga i ne nudi. Suvereno pliva kroz suzdržani Petrov lik razotkrivajući ga. Lomi njegovu pretencioznost i kvazikuražnost skoro uvek pogledom, treptajem i mimikom. Ovo je smireni film sa odlično proizvedenom napetošću koji otkriva tajnu umetnost glumca.

Pitamo se, što je i suština umetnosti, da li film Vlažnost podstiče ogorčenost ili je spira…

Procenite sami…

Piše: Milivoje Ž. Pešić