Čisto i neomeđeno vizionarstvo, otelotvoreno u svom apsolutnom vidu kroz umetničku originalnost i genij, otkriva se u dijaboličnim kreacijama Hijeronimusa Boša.
Alhemija, misticizam, okultno i ezoterijsko, i na drugoj strani, moralistička, alegorijska slika sveta prožeta religioznošću, odrednice su koje se vezuju uz delo ovog slikara, savremenika Leonarda da Vinčija i Albrehta Direra.
Kritičari su skloni oprečnim tumačenjima Bošovih dela zbog kompleksnosti u biti enigmatične tematike koju Boš dočarava svojim fantazmagoričnim i naoko iskrivljenim prikazima (ne)stvarnosti.
Boš je naslikao čitave svetove onostranog crpeći dubine sopstvenih oniričkih i deliričnih vizija (pod)svesti, iako se ne sme prenebregnuti činjenica da njegovi svetovi ipak kao podlogu imaju biblijsku tematiku, što je veštom rukom preneta na platna.
Zato se u istoriji umetnosti i postavljalo pitanje kako je moguće da su: jezivost, nakaznost, izopačenost i pervertiranost himeričnih kreatura koje je Boš stvarao, imale veze sa religijskim simbolima. Tvrdilo se da je Boš bio ludak, jeretik, pripadnik sekte adamita koja je delovala u XV veku u Holandiji, da se bavio alhemijom i da je konzumirao opojne supstance kako bi izazivao vizije demona i čudovišta iz pakla prikazanih na slikama.
Međutim, pri tumačenju Bošovih dela u obzir se moraju uzeti: kontekst, doba u kome je ovaj slikar iz Hertogenboša stvarao i istorijski podaci koji potvrđuju da je Boš bio pripadnik Bratstva naše Gospe, te da je bio hrišćanin.
Iz svih ovih paradoksalnosti proizilaze i neslaganja u vezi sa značenjima njegovih dela, iako se iz svega izrečenog zaključuje da je Boš u stvari slikar enigmatične priče, preteča nadrealizma iz poznog srednjeg veka i „duhovni otac pokreta“, kako ističe Breton u „Manifestu nadrealizma“ 1924. godine.
Postavlja se pitanje zbog čega je ovaj slikar u XV veku izgradio demonski bestijarijum, čitavu plejadu fantastičnih prizora i zverskih figura, toliko atipičnih za srednji vek. Za dobijanje odgovora na ovo pitanje može poslužiti kraća analiza Bošovog triptiha „Vrt uživanja”.
Naime, na spoljnim krilima triptiha predstavljeno je stvaranje sveta. To je prvi fantastičan pejzaž tog tipa u istoriji umetnosti. Unutrašnji deo triptiha čine tri celine: slika Raja, koja, ako se pažljivije pogleda, nije idilična (zmija se uvila na drvo poznanja, mačke već jedu miševe i u svakom trenutku se očekuje Adamov Pad).
Centralni deo triptiha jeste Vrt uživanja, na kome su predstavljeni disharmonija, odsustvo hijerarhije i haos u svetu. Ovde se već pojavljuju čudovišta, ptičurine i gigantsko voće, naročito jagode, (simbol čulnosti) a čovek više nije gospodar nad ostalim živim stvorovima.
Nagi muškarci i žene odaju se telesnim uživanjima i nesputano iskazuju svoju seksualnost izvodeći „ljubavne akrobacije” i sve podseća na Raj, ali je to samo lažna slika. Ovakav prolazni Raj vodi čoveka u prokletstvo, čime se dolazi i do tećeg dela triptiha na kome je oslikan Pakao, sastavljen od različitih muzičkih instrumenata, monstruoznih ptica, životinja što proždiru ljude, ogromnih ušiju sa umetnutim nožem, i čovekom, koji umesto tela ima ljusku jajeta, a umesto nogu stabla što uviru u čamce.
Za lik ovoga melanholičnog čoveka tvrdi se da je Bošov autoportret, ali ostaju nerazjašnjeni uzroci zbog kojih bi slikar sebe smestio u Pakao. Naravno, činjenica je da je samo čovek koji je, uslovno rečeno, zaista iskusio i video Pakao, mogao i da predstavi Pakao onako kako ga je naslikao Hijeronimus Boš na „Vrtu uživanja”.
Slikar koji je kreirao svetove iskrivljene percepcije u kojima su vladali čudovišta i demoni, stvarao ih je u stvari sa alegorijskim značenjem, i ne sa pobudama da bi samo iskazao svoju imaginativnu moć, već da bi aludirao na svetove koji a priori egzistiraju zbog čovekovog Pada, prvobitnog greha, ali i greha koji čovečanstvo ciklično obnavlja ne uviđajući posledice svoje (ne)svesti u celokupnom bitisanju u vremenu.
Piše: Milica Simić
