Legenda kaže da je Robert Luis Stivenson napisao novelu o poznatom dvojcu za svega tri dana, pošto se probudio iz čudnog sna.
Rukopis je spalio jer je dobio kritiku od supruge da je „ispustio alegoriju“. Nakon toga, napisao ju je opet za tri dana i tako je nastalo kompleksno delo Čudesan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda (1885).
Bez obzira da li je to tačno ili ne, ova novela i danas intrigira, i bez sumnje je Stivenson stvorio svevremeno delo o čovekovoj prirodi i večnoj borbi sa samim sobom.
Možda bi se složio sa svojom suprugom da je u prvom rukopisu propustio alegoriju, ali nikako nije želeo da alegorija bude rigidno definisana. „Sve je istina“, rekao je, „tačno je i suprotno; moraš da veruješ u oba podjednako ili da budeš osuđivan.“
Ali ipak, postavlja se pitanje – alegorija o čemu?
Delo se najčešće tumači iz perspektive dualizma, s obzirom na to da je dualitet uključen na više načina u tekstu, o čemu će i ovde biti reči.
Religija i ljudska priroda
Religija koja je dualistička priznaje ne samo da univerzum obuhvata dobro i zlo ili svetlost i tamu nego i da, iako su oni večno suprotstavljeni, su i koegzistentni, i postoje večno u istoj meri.
Za razliku od monoističke religije gde su zlo i dobro najčešće potekli iz jednog izvora ili jedno iz drugog, ovde su to dve zasebne sile koje su uvek sukobljene i tek će na kraju dobro pobediti zlo.
Zanimljivo je da Stivensonova religija odbacuje dualizam i propoveda monoističko poreklo svega od jednog, beskonačnog i samoodrživog duhovnog bića koje je sve slobodno stvorilo. Takođe, hrišćanstvo smatra da je zlo neophodno ograničenje stvorenih bića i posledica stvaranja bića koja poseduju slobodnu volju i kao takvo, Bog ga toleriše.
Iako je Džekil – Hajd veza otkrivena tek na kraju, mi ih vidimo kao dve vrlo različite individue. Stivenson stvara junaka Doktora Džekila, atraktivnog i dobrog u očima društva koji je svestan zla u sebi i koji nalazi način da putem napitka oslobodi čisto zlo biće – Gospodina Hajda, kako bi oboje mogli nesmetano i neograničeno da se prepuste svom životu.
Na kraju shvatamo da oni koegzistiraju, otelovljeni su u jednom biću koje je istovremeno dobro i loše.
Ali, uzimajući u obzir celu sliku, Gospodin Hajd i njegova sablasna pojava predstavljaju personifikaciju ideje da je zlo manje (Hajd je biće koje je nisko, ružno, kosmato, više đavolsko nego anđeo) i da zato može biti kontrolisano. I on kao takav je potpuno slobodan.
Doktor Džekil nije čisto dobre prirode, on predstavlja kontrolu koju ima (ili nema) nad svojom primitivnim spontanim strastima i željama; on tako simbolizuje ideju represije u uglednom pojedincu. Ali prilazeći kraju, vidimo da ta kontrola jenjava i Doktor Džekil prestaje da postoji.
Iako su prvo predstavljeni kao dva entiteta, dve osobe, dolazi se do otkrića da su u stvari jedno u kome se dve oprečne sile bore. Na kraju shvatamo da zlo ne zahteva postojanje dobrog da bi se opravdalo, ono postoji samo za sebe; a kao moćnija sila dovodi do konačnog pada Doktora Džekila.
Izgleda da je Stivenson odbacio hrišćanska načela i prigrlio dualizam, koji postoji u svakom od nas.
Vreme i mesto
Grad London, mesto dešavanja fabule, prikazan je takođe dualno – kako maglovit, strašan i košmaran, tako i idiličan, dobro očuvan, užurban trgovački centar. Baš kao što čovek ima pozitivne i negativne kvalitete, tako ima i društvo.
Džekil je predstavljen kao poštovani pripadnik više klase, a Hajd kao pripadnik sumnjive, niže klase. Niža klasa u kasnom viktorijanskom društvu predstavlja degeneraciju, devoluciju i „kriminalca” viktorijanskog društva.
Sa Džekilom i Hajdom kao jednom osobom Stivenson pokazuje da zaista i nisu postojale velike klasne razlike i da su zapravo svi bili sposobni za zlo.
Poštovanje je bilo instrument socijalne kontrole. Normalno i prosečno je bilo poželjno zato što je to predvidljivo i lakše za manipulaciju i kontrolu. A oni su bili protiv socijalnih normi baš zato što nisu bili predvidljivi. Viktorijanci su se bojali abnormalnosti i pokušavali su da ih sakriju. Verovatno jer su želeli da veruju da su svi onakvi kako se predstavljaju i jer bi im dela bila očekivana.
Čini se da je Stivenson hteo da raskrinka to društvo i pokaže njegovu skrivenu, mračnu stranu koju toliko mrze.
Homoseksualizam i Frojd
Govoreći o mračnoj strani viktorijanskog društva, diskutabilna seksualna orijentacija Gospodina Hajda čini ga savršenom alegorijom.
U delu skoro pa da nema ženskih likova.Ta činjenica navodi čitaoce da posumnjaju na homoseksualnost. Dvostruki život Doktora Džekila i Gospodina Hajda može se videti kao paralela dvostrukog života viktorijanskog homoseksualca.
Pored toga što se za to nalaze aluzije u tekstu (Džekila ucenjuje njegov „mladi“ čovek, njegov „miljenik“, druženje isključivo neoženjenih muškaraca, itd), tumači se najčešće osvrću na detalj skrivenih vrata u Džekilovoj kući (zadnji ulaz, zadnji prolaz…) kroz koja ulazi Hajd, a taj način života u to vreme se smatrao krivičnim delom.
Stivenson je uvek poricao mogućnost toga, a često se i njegov privatni seksualni život dovodio u pitanje, pa se taj dualitet u delu video kao lično Stivensonov dvostruki život.
Uzimajući sve ovo u obzir, novela se često sagledava iz perspektive Frojdove strukture ličnosti. Hajd se lako prepoznaje kao id, zbog traženja trenutnog zadovoljenja, agresije, bez morala i socijalnih normi koje će pratiti. On nalazi zadovoljstvo u nasilju i dovodi sebe do destrukcije.
Džekil je ovde ego, racionalan i potčinjen socijalnim principima, a ima poteškoća da balansira između ida i super ega.
Super ego bi bio predstavljen proklamovanim i implicitnim moralima viktorijanskg društva koje se ponosilo dobrotom i uglađenošću, a šokiralo bi se zbog nemilosrdnog ponašanja, kada bi se Edvard Hajd prepuštao razvratu. Doktor Džekil se prepušta impulsima i posle zadovoljstva shvata da više nema kontrole.
Na kraju, dok Stivenson jasno ističe ljudsku prirodu sa dva aspekta, on ostavlja otvoreno pitanje šta ovi aspekti konstituišu. Možda se sastoje od zla i vrline; možda predstavljaju svačiju unutrašnju životinju i masku koji nam je nametnula civilizacija; ali, on povećava bogatstvo dela tako što nam dopušta da pogledamo u sebe i sami pronađemo odgovore.