Koliko ste se puta zapitali da li je možda najsimptomatičniji duhovni problem modernog čoveka njegova nesposobnost da bude sam sa sobom i – ne radi ništa?
Jedan od najvećih intelektualaca 20. veka, Bertrand Rasel postavio je ovo pitanje u svom čuvenom delu Osvajanje sreće i pokušao da sa svog stanovišta naučnika, filozofa i pisca obuzda ljude svoje generacije u njihovoj mahnitoj potrazi za uzbuđenjima.
Mi smo manje nego naši preci izloženi dosadi, ali je se više plašimo. Došli smo do saznanja, ili bar verovanja, da dosada nije prirodni deo čovekove suštine i da se može izbeći uz dovoljno energičnog traganja za uzbuđenjem.
Naš hedonizam, kao i naša potrošačka manija, samo su jedni od mnogi pokušaja da se umakne dosadi.
Kako se uzdižemo na društvenoj skali, težnja za uzbuđenjima postaje sve snažnija. Oni koji to sebi mogu priuštiti putuju od jednog mesta do drugog, noseći sa sobom dobro raspoloženje, ples i opijanje, ali iz nekog razloga uvek očekuju da će u svemu tome više uživati na nekom novom mestu. Oni koji su prinuđeni dazarađuju za život dobiju svoje sledovanje dosade u radnim satima, ali oni koji, ali oni koji su oslobođeni potrebe da rade imaju za svoj ideal život u potpunosti lišen dosade. To je plemenit ideal, i, daleko od toga da želim da ga ocrnim, samo se bojim da je, poput svih drugih ideala, teže ostvariv nego što se idealistima čini. Na kraju krajeva, jutra su dosadna onoliko koliko su prethodne večeri bile uzbudljive. Doći će srednje doba, verovatno i staro doba. Sa dvadeset, čovek veruje da se život završava u tridesetoj. Jednako je glupo potrošiti rano svoj vitalni kao i svoj finansijski kapital. Možda je malo dosade neophodni deo svačijeg života. Želja da se pobegne od dosade je prirodna; čak su i svađe sa komšijama ljudima bile bolje od ničega. Stoga je dosada ključni problem svih moralista: jer barem polovina svih zala na sveta dolazi iz straha od nje.
Međutim, za Rasela, ne postoji samo jedna vrsta dosade, i on u dosadi prepoznaje i njenu vitalnu snagu:
Dosadu, uprkos svemu, ne treba smatrati kao potpuno lošu stvar. Postoje dve vrste dosade, od kojih je jedna plodotvorna, dok je druga zaglupljujuća. Plodtvorna nastaje prilikom odsustva opijata, zaglupljujuće prilikom odsustva vitalnih aktivnosti.
Ono što je karakteristično za opijate karakteristično je i za svaku vrstu uzbuđenja. Život koji je prepun uzbuđenja je iscrpljujući život, u kom je uvek potrebna veća doza stimulansa da bi stvorila uzbuđenje koje je neophodno za osećaj zadovoljstva. Osoba koja je naviknuta na previše uzbuđenja identična je osobi koja toliko obožava ljute ukuse da na kraju postaje u toj meri imuna na ljutinu da je ne primećuje dok ne počne da se guši od nje… Određena sposobnost da se podnese dosada, stoga jeste neophodna za srećan život, i to je jedna od stvari kojoj bi trebalo učiti mlade ljude.
[…] Извор. […]