Mnogo je teže napraviti dobar i interesantan film, nego naći sredstva za snimanje. Kada imate odličan scenario, onda pare nekako stignu.
Pavel Lungin, reditelj
1. Rane, (1998. godina)
Period devedesetih u državi Srbiji, tada još Jugoslaviji, mnogi smatraju jednim od najgorih za tu zemlju poslednjih godina. Hiperinflacije, nezaposlenost i socijalni nemiri, bili su skoro pa normalna pojava u zemlji u kojoj je vladalo totalno beznađe. Kao što to često biva u svetu umetnosti, jedno takvo okruženje bilo je inspiracija mnogim rediteljima koji su svoj bes i nezadovoljstvo sveopštim stanjem, uspeli da kanališu snimajući filmove.
Upravo te i takve devedesete, podarile su nam ostvarenja visokog kvaliteta, od kojih su mnoga stekla kultni status. Pored vrlo teških uslova za snimanje , baš tih godina, srpska kinematografija okitila se Zlatnom palmom u Kanu, nagradom Fipresci u Veneciji i postala bogatija za Lepa sela, lepo gore, koja su uvrštena na mnoge liste najboljih ratnih filmova ikada.
S obzirom na društveno politički kontekst u kom i nakon kog su nastajali, ti filmovi često su se bavili upravo njim. Govoreći o ratu (Nož, Lepa sela, lepo gore), socijalnim prilikama i društvu poremećenog sistema vrednosti (Rane, Bure baruta) ili pak nekim nadrealnim pričama (Podzemlje, Crna mačka, beli mačor), postali su svedočanstvo jednog vremena na koje nas podsećaju i dan danas.
Sada, nakon tolliko godina, možemo reći da je dosta filmova iz tog perioda preživelo sud vremena i da ih ljudi sa istim oduševljenjem gledaju i dalje. Posmatrajući te filmove iz ove perspektive, možda još više shvatamo njihovu vrednost nego tih devedestih, kada su neki od nas bili dosta mlađi, a oni malo stariji bili preokupirani mnogo prečim stvarima.
Kroz priču o prijateljstvu dvojice mladića Pinkija i Švabe i njihovom usponu u sam vrh kriminalnog miljea, Rane na možda i najverniji način od svih ovih filmova prikazuju jedno posrnulo društvo, kakvo je bilo ono u Srbiji tih devedesetih godina.
Društvo gde se poštenje i rad gotovo i ne isplate i gde se preko noći postaje bogat, ali na jedan izopačen i nenormalan način. Pored toga, ovaj film bavi se temom izdaje i oprosta kao i njihovim uticajem na prijateljstvo dva najbolja druga.
Govoreći kako je veliki broj klinaca nakon gledanja filma dobilo želju da postanu novi Pinki i Švaba, mnogi su zamerili Dragojeviću, ističući štetan uticaj filma na omladinu. Treba reći da Dragojević nije napravio mračniju sliku Srbije nego što je ona zaista bila, a i da jeste, umetnička sloboda mu je to svakako dozvoljavala.
Sjajne uloge ostvarili su natursčici (Dušan Pekić kao Pinki i Milan Marić kao Švaba) i doprineli autentičnosti koju Rane svakako poseduju. Brutalan i mračan, Rane postaju kultni film koji popularnost stiče i van granica Srbije.
