Šta je zajedničko noveli Tajanstveni stranac Marka Tvena, komediji Šest lica traži pisca Luiđija Pirandela i romanu Sofijin svet Justejna Gordera? Verovatno ništa osim – bujne mašte.
I vremenski i prostorno ova su dela toliko udaljena da bi svako poređenje moglo biti okarakterisano kao čudno, ali umetnost još jednom pokazuje da ne zna za granice. U sva tri slučaja, mašta nije tu samo radi mašte kao takve, nego je upotrebljena u funkciji davanja odgovora na neka stara pitanja: šta je čovek i koje je njegovo mesto u kosmosu; da li je možda, svako za sebe, centar univerzuma ili je ceo univerzim potčinjen nečijoj tuđoj volji i višoj sili?
Filo-Sofija Justejna Gordera
Pirandelo i Gorder pokušali su da odgovore pronađu tako što su na scenu izveli, odnosno u priču uveli – književne likove koji su svesni svog fiktivnog postojanja.
Kod Pirandela su to junaci drame koju je autor samo započeo i na tek stvorene likove potpuno zaboravio, pa sada tragaju za novim piscem dostojnim da od njihovih sudbina načini novo delo; kod Gordera su to likovi iz romana koji su se odvažili na pobunu protiv sopstvenog autora ne bi li prekoračili naizgled skučeni svet odštampane knjige.
Kao najbolji vid borbe za izlazak iz fiktivnog sveta, Gorder je svojim junacima podario filozofiju, kako je jasno i naznačeno u podnaslovu – „Roman o istoriji filozofije“.
I sâm po struci filozof, Gorder u ovom romanu pokušava da iz nepristrasne razdaljine sagleda filozofska učenja od antike do današnjih dana kako bi iz svakog pravca i perioda izvukao ono što vredi i što bi se u praksi moglo primeniti na svakodnevni život, a sve s ciljem da se pronađe dokuči nedoumicu da li je čovek samo slučajni i beznačajni prolaznik ili je možda svako ponaosob centar sveta; da li su svi zajedno plod nečije mašte ili je, naprotiv, sve plod mašte jednog čoveka.
Odnos između umetnika i njegovog dela u romanu Sofijin svet
Ono što naslovom uopšte nije naznačeno, a svakako je ključni problem romana, to je odnos između umetnika i njegovog dela, neraskidiva veza između pisca i njegovih izmišljenih likova.
Tako Sofija i njen prijatelj filozof Alberto otkrivaju da su samo plod mašte izvesnog majora koji piše roman za svoju ćerku. Od momenta kad dvoje junaka spoznaju ko su zaista, počinje njihova borba za svojevrsni izlazak iz romana, dakle neki vid revolucije protiv samog njihovog tvorca.
Postavlja se pitanje da li je pisac, kao stvaralac jednog sveta, zaista toliko moćan da svoje junake obuzda i natera ih da čine samo ono što on poželi, ili možda junaci imaju izbora, pa čak i mogućnosti da utiču na svog tvorca i da njegovu prvobitnu nameru preusmere u svoju korist.
Ovo se pitanje ne mora odnositi samo na izmišljene likove iz bajki i romana, nego i na pripadnike realnog sveta, jer svako je sklon verovanju da u vasioni zaista postoji neka ravnoteža i da je svaki događaj unapred određen, bez mogućnosti bilo kakvog uticaja da se izmeni tok života i već zacrtana sudbina. Upravo zato i postoji umetnost, koja se ne definiše slučajno kao „antisudbina“ i koja, ako već nije u mogućnosti da se suprotstavi samoj sudbini, barem može ukazati na razloge ljudske nemoći pred nedokučivim tajnama života i univerzuma.
Sve je plod svačije mašte
Celo jedno stoleće pre Gordera, sličnom problematikom bavio se i Mark Tven u noveli Tajanstveni stranac.
Da bi razumeo princip prema kome je naš svet ustrojen, Tven je stvorio anđela koji se, karakteristično, zove Satana i koji na ljudski život gleda baš onako kako slon gleda na život pauka, jer da bi se život sagledao na pravi način, mora se zauzeti jedan nepristrasan stav; najbolje bi bilo kad bi sve moglo da se vidi iz dostojne razdaljine, jer stvari su tek tada mnogo jasnije.
Međutim, pošto je čovek i sam deo jednog prostora iz kog ne može izaći, logično je što nikada neće moći objektivno da sagleda svet u kome obitava, nego će redovno sve videti iz sopstvenog, krajnje subjektivnog ugla.
Mapa lavirinta najbolje se može nacrtati kada je čovek izvan lavirinta, a ne dok je zarobljen u njemu. Zarobljen i pomalo izgubljen u lavirintu kosmosa, čovek ne treba očajavati što mu pojedine tajne nikada neće biti dostupne, a sve i kad bi postale dostupne, verovatno ne bi bile razumljive.
Dok Satana ne samo što zna svačiju sudbinu nego je i svestan da se unapred zacrtan put teško može izmeniti, ljudi i dalje veruju kako uvek, u svakoj situaciji, imaju izbora, te da svoj put određuju svojim postupcima u ključnom trenutku. Čak i da nije tako, za same ljude dobro je dok tako misle, jer kad bi zaista imali predočeno kakav će im život biti, onda sâm taj život više ne bi ni imao smisla, a svaka borba i želja za novim saznanjima izgubile bi smisao.
Kakva je veza između romana Sofijin svet i Tajanstveni stranac?
Paralela sa Tajanstvenim strancem bila je potrebna i zbog pojma potčinjenosti, jer je i u romanu Sofijin svet svako potčinjen nekome, i to prvenstveno umom, što je možda najteža vrsta pokornosti: Sofija i filozof Alberto plod su majorove mašte i njihovi postupci zavise od njegove volje, dok su major i njegova ćerka Hilde potčinjeni nekom drugom pripovedaču.
Međutim, čitalac ne može a da se ne zapita: šta ako je i taj krajnji pripovedač u stvari samo plod nečije mašte i šta ako su svi čuveni filozofi, koji su nekada nesumnjivo živeli, ovom pričom postali potpuno podvrgnuti Sofijinoj mašti i volji; dokle bi, i na jednu i na drugu stranu, moglo da se ode – to je pitanje koje se nameće samo od sebe, pa tako i čitaoci bivaju uključeni u zavrzlamu i ne mogu a da se bar na trenutak ne stave u Sofijinu poziciju.
Brojna su pitanja koja ostaju nakon pročitanog Sofijinog sveta, pa čak i ono koje može delovati kao krajnje suvišno: ko je koga stvorio i ko o kome tu mašta?
Jasno je naznačeno da major i njegova kćer Hilde sve vreme maštaju o Sofiji i Albertu, ali šta ako je obrnuto, šta ako je Sofija, u svojoj bujnoj mašti, sebe zamislila kao junakinju neke moderne bajke, a svog prijatelja filozofa predstavila sebi kao autora i upravitelja nad njenim životom? Šta ako su i major, i Hilde, pa i Alberto zapravo plod Sofijine mašte?
Dok se kod Gordera samo naslućuje ta mogućnost, u Tvenovom Tajanstvenom strancu jasno je izražena ideja prema kojoj sav univerzum nije ništa drugo nego plod mašte jednog čoveka, koji sâm za sebe jedini stvarno postoji. Iako naizgled suprotno, Gorderovo gledište može se shvatiti kao dopuna Tvenovog shvatanja, jer i jedno i drugo je, u zavisnosti od trenutka, preko potrebno čovečjem umu kako bi se bar malo približio nedokučivim tajnama sveta koji ga okružuje.
Dvoje lica protiv pisca
Negde na liniji između starog Tvenovog i docnijeg Gorderovog shvatanja stoji Pirandelova komedija Šest lica traži pisca, u kojoj nema neke velike dileme: izmišljena lica su tu, imaju svoj život, samo od toga treba načiniti nov pozorišni komad.
Međutim, da li je ansambl sposoban da na sceni dostojno prikaže ono što se traži ili će lica otići razočarana nakon što shvate da nijedan glumac ne može da ih do detalja predstavi onako kako je njih šestoro to zamislilo?
Pirandelo se usudio da dovede u pitanje svaku pozorišnu adaptaciju, jer uvek se može pomisliti kako dramsko lice (kad bi moglo da se oglasi iz teksta drame) ne bi bilo zadovoljno interpretacijom glumca.
Jedno je prvobitna piščeva ideja, drugo je režija, a sasvim treće je doživljaj samog glumca i njegovo razumevanje određenog lika, pa je zato ovo i svojevrsna šala na sopstveni račun: dramski pisac kritikuje pozorište kako je nemoćno čak i pred željama izmišljenih likova.
Ta pobuna književnih junaka, smelo naznačena u Pirandelovoj komediji, dobila je dominantno mesto u Gorderovom romanu Sofijin svet.
Dok Pirandelova lica ipak i dalje veruju da postoji autor koji ih je dostojan, kod Gordera su se književni likovi otvoreno suprotstavili piscu ne želeći da budu obične marionete niti da se pokoravaju tuđoj volji. Međutim, da li su književni likovi odista u tako lošem položaju kako se na prvi pogled čini? Nisu li, možda, fiktivni junaci moćniji od pripadnika realnog sveta? Imaju li pobunjeni likovi šanse da utiču ne samo na pisca, nego i na čitaoce, pa da se najzad realnost pokori volji fikcije?
Umetnički svet jači od stvarnosti
Odgovor se može naslutiti iz govora jednog Pirandelovog lica, koje se otvoreno suprotstavlja upravniku pozorišta tvrdnjom da su likovi iz literature, premda nestvarni, ipak mnogo značajniji i istrajniji nego što su to značajne stvarne ličnosti.
Jednom stvoreni književni lik ostaje zauvek takav i ne može više da se promeni, a pritom ima moć da utiče na generacije i generacije čitalaca, hiljadama godina. I u Gorderovom romanu je jasno da izmišljena Sofija mnogo više utiče na stvarnu Hilde nego što Hilde uopšte može da utiče na jednom oformljenu Sofiju.
Primećuje se da je i Tvenov izmišljeni Satana mnogo više uticao na realnog dečaka nego li ovaj na Satanu, premda na kraju i sâm Satana za sebe kaže da je samo plod dečakove mašte.
Stvarne ličnosti sklone su svakojakim promenama, najčešće izazvane uticajem sa strane, premda će svako za sebe reći kako je imun na bilo kakav tuđ uticaj. Za izmišljene likove nema opasnosti da se promene, mnogi od njih su preživeli najrazličitije moguće epohe (čak i cenzure!) da bi i danas izazivali pažnju novih čitalaca.
U tome se najbolje vidi pobeda nepokolebljive umetnosti i neukrotive mašte nad surovom realnošću.
Potpuni trijumf umetnosti uočava se i kod Tvena, i kod Pirandela, i kod Gordera, svejedno da li se kao pobednik ističe stvaralac ili njegovi izmišljeni junaci. Umetnik sebe posmatra kao jedinu svetlu tačku usred mračnog praznog prostora koji tek treba ispuniti maštom, stvaralaštvom i plemenitim idejama.
Ako umetnik ne poveruje da je centar univerzuma, njegova misija je unapred izgubljena, jer onda ne veruje ni u svoju moć da svet promeni na bolje, ne veruje da je sposoban da ostvari „antisudbinu“.
Sa druge strane, u trijumfu svojih izmaštanih junaka pisac prepoznaje svoju pobedu nad besmislom i prolaznošću, jer ako su uspeli da nadvladaju svog stvaraoca, ti likovi ustvari tek počinju da žive i svojim će prisustvom uticati na pokolenja i pokolenja čitalaca, bacajući tako zrake besmrtnosti i na samog pisca. Urotivši se protiv pisca, likovi su mu zapravo pomogli da ostvari cilj davno započete misije.
Piše: Dušan Milijić
