Bendžamin Freklin u svetu je poznat kao jedan od najpoznatijih polihistora u istoriji. No, uprkos tome što je bio čuveni državnik i izumitelj – kao i tome što je osnovao prvo američko dobrovoljačko vatrogasno društvo i biblioteku – Frenklin je sebe u biti, pomalo neočekivano, smatrao izdavačem.
Tome u prilog ide i jedna anegdota. Naime, kada je bio mlad, čak je i sastavio sebi epitaf koji pominje telo B. Frenklina, izdavača. Četrdesetih godina XVIII veka, upravo će ta izdavačka ambicija doprineti njegovom rivalstvu sa lokalnim konkurentom za objavljivanje prvog američkog magazina.
Frenklinova štamparija
Priča zapravo počinje još u vreme kada je mlađani Frenklin, knjiški moljac po vokaciji, krenuo da radi kao šegrt u štampariji svog brata Džejmsa. Njegov otac želeo je da mu se sin obuči za sveštenika, ali nije imao novca da mu priušti adekvatno školovanje.
No, takav je razvoj situacije na kraju ispao sasvim dobar, jer se štamparski posao pokazao unosnim za Frenklina, i to do te mere da je 1728. u Filadelfiji bio suvlasnik jedne štamparske kuće.
Ono najznačajnije što je ta kuća objavila svakako su bile sopstvene novine Pensilvanijska gazeta i Almanah siromaha Ričarda čiji je autor bio sam Bendžamin Frenklin (mada potpisan pseudonimom Ričard Sanders) a koji je počeo da se objavljuje 1732. Međutim, već početkom 1740. Frenklin je sebi zadao novi cilj – prvi mesečni magazin Trinaest kolonija.
Rađanje ideje
U to vreme, Engleska je imala sopstveni mesečnik koji se zvao Magazin za džentlmene. Osnovan 1732. nudio je čitaocima izbor vesti, komentara i pregleda književnih dela. Danas je on poznat po tome što je prva publikacija koja je koristila reč „magazin“ (od arapske reči makazin koja se prevodi kao skladište) da opiše jednu takvu kolekciju štampanog teksta.
Frenklinov plan bio je da, uopšteno uzev, sačini svoj magazin po uzoru na engleski Magazin za džentlmene. Plan je bio da se američka verzija magazina štampa mesečno i da čini skup priča iz kolonijalnih novina. Što se potencijalnog urednika tiče, Frenklin je želeo da to mesto zauzme Džon Veb, advokat i pisac koji je nekoliko godina ranije objavio seriju eseja o vladi u Pensilvanijskoj gazeti.
Brže-bolje, Frenklin je svoju poslovnu zamisao izneo Vebu u nadi da će ga pridobiti. Prema tom planu, magazin je trebalo da ima 57 stana i da početni tiraž bude 1000 kopija. Kupce bi stajao svega 15 šilinga godišnje ili 15 penija po izdanju.
Što se raspodele uloga tiče, Frenklin bi se bavio troškovima štampe, dok bi Veb bio zadužen za sadržaj, kao i za pisanje reklama i sažetaka. A kako je Frenklin u to vreme bio i upravnik pošte, on bi bio zadužen i za distribuciju magazina širom kolonija.
Problematični deo došao je na kraju, a ticao se, naravno, profita. S obzirom na to da je Frenklin plaćao troškove proizvodnje, predložio je da on dobije 75% profita, dok bi Vebu pripalo 25%. Takođe, Frenklinu bi pripalo i tri četvrtine autorskog honorara za prvih 2000 kopija. U slučaju da bude prodato više kopija, njih dvojica bi podelila prihod.
Promena plana
Isprva je Veb prihvatio Frenklinovu ponudu. Međutim, nakon što je malo promislio, odlučio je da traži više novca od onog što mu je bilo ponuđeno. Tako je došao na ideju da, Frenklinu iza leđa, predloži ovu ideju drugom izdavaču po imenu Endru Bradford. Naravno, predlog je podrazumevao veći udeo u zaradi od onog koji mu je nudio Frenklin.
Bradford je bio Vebov prijatelj i ujedno, sasvim srećno po Veba, Frenklinov ljuti rival. On je izdavao prvi pensilvanijski nedeljnik i bio je bivši upravnik pošte u Pensilvaniji. Mnogo godina pre, takođe je nakratko bio i Frenklinov poslodavac.
Međutim, u godinama koje su usledile, ambiciozni Frenklin je počeo da objavljuje konkurentske novine i druga izdanja, a zamenio ga je i kao novi upravnik pošte. Može se reći da je Frenklin bio njegova mlađa i bolja verzija kojoj nije bio dovoljno da nasledi, već je htela da u potpunosti nadigra svog učitelja. Stoga i ne čudi da su njihovi odnosi zahladili nakon što je Frenklin prestao da radi u Bradfordovoj štampariji. Takođe, ne čudi ni to što je Bradford oberučke prihvatio Vebovu ponudu.
Navodno je Bradford takođe razmišljao o pokretanju magazina, pa je iskoristio priliku da pretekne Frenklina, sa Vebom na mestu urednika. Tako je 30. oktobra 1740. Bradford objavio u svom nedeljniku brošuru koja je najavljivala novu publikaciju pod nazivom Američki magazin, ili Mesečni pregled političkog stanja u britanskim kolonijama.
Borba za čitaoce
Bradford je čitaocima obećao prilično ambicioznu kolekciju političkih, pravnih, poslovnih, ekonomskih i vesti iz inostranstva, kao i komentare i analize istih. Njihov je magazin takođe trebalo da bude duži i ujedno i jeftiniji od Frenklinovog. Datum objavljivanja zakazan je za mart, što je trebalo da znači da će se magazin pojaviti aprila, jer su u XVIII veku magazini uvek štampani mesec dana nakon zvaničnog meseca izdavanja.
Kako Frenklinu nije bilo svojstveno da ustukne pred izazovom, on je uzvratio sopstvenom reklamom za svoj magazin u Pensilvanijskoj gazeti oko dve nedelje kasnije. Njegova publikacija, najavio je, zvaće se Opšti magazin i istorijska hronika za sve britanske plantaže u Americi.
Pored važnih vesti, njegov magazin trebalo je da sadrži i odlomke iz novih knjiga, kritičke eseje i poeziju, objave rođenja, brakova, smrti i reklame. Frenklin je ujedno i snizio planiranu cenu sa 15 na 9 penija, povećao broj strana i odlučio da ga sam finansira u potpunosti, radije nego da se oslanja na pretplate, a sve u cilju bržeg objavljivanja i bolje ponude za potencijalne čitaoce.
Frenklin se obavezao da će magazin biti spreman već za januar, što je značilo da bi se pojavio februara. Objava je takođe istakla i to da prema prvobitnom planu, magazin ne bi bio izdat tako brzo, da nije bilo izvesne osobe kojoj je ovaj plan predstavljen u poverenju a koja se dosetila da plan objavi u suparničkom nedeljniku bez Frenklinovog znanja. Pored reči „osoba“ ubačena je fusnota koja je glasila, sve samo ne suptilno, „Džon Veb.“
Odgovor Veba je usledio u vidu nekoliko novinskih članaka koji su imali za cilj da napadnu Frenklina i da ga optuže za najbezočnije laži, kao i da mu pripišu lukavstvo jednog džeparoša. Kako je tvrdio Veb, projekat nikada nije bio tajan, a on mu se ionako nikada nije obavezao.
Frenklin najpre nije odgovorio smesta nego je najpre iznova objavio svoju reklamu za magazin. Međutim, neki kritičari tvrde da je jedna od poslovica koja je otprilike u to vreme objavljena u Almanahu siromaha Ričarda mogla biti namenjena upravo Vebu zbog takve izdaje.
Ona je glasila: „Ako želiš da sakriješ tajnu od neprijatelja, nemoj je reći prijatelju.“
Kako se sve završilo?
U međuvremenu je Bradford, u želji da pretekne Frenklina, takođe pomerio datum objavljivanja svog magazina. Oba magazina su na kraju objavljena februara 1741, ali je Bradfordovo izdanje ipak prvo dostiglo cilj i to tri dana pre Frenklinovog koje je objavljeno 16. februara.
Silno rivalstvo između Frenklina, Bradforda i Veba možda je počelo praskom, ali se završilo neslavno – Bradfordov Američki magazin je propao posle samo tri izdanja, dok je Frenklinov Opšti magazin trajao čitavih šest. Ipak, iako su Bradford i Veb uspeli da prvi objave svoj magazin, njihova su imena tek fusnota u istoriji, dok Frenklinova blistava reputacija nastavlja da živi i do dana današnjeg.
