Gustav Klimt i njegova umetnička sinteza – Stokle friz

Najpoznatiji austrijski slikar, tvorac nekih od najskupljih dela, Gustav Klimt (1862 – 1918) nikada se nije oženio, nikada nije naslikao ni jedan autoportret i nikada nije tvrdio da je uveo ikakve radikalne promene koje se tiču umetnosti.

Kao jedan od osnivača Bečke secesije (Art nouveau) njegov primarni cilj bio je da se privuče pažnja na potcenjene bečke umetnike, a učestvovao je i u pokušaju da se Beč pretvori u glavni kulturni i umetnički centar na prekretnici vekova.

Mnogo pre nego što su ekspresionizam i nadrealizam otvoreno progovorili o seksualnosti u umetnosti, ona je kod Klimta postala lajtmotiv; zanosna atmosfera Beča navela je umetnika da u centar svog stvaralaštva postavi erotiku, a glavnu ulogu poveri ženi.

S jedne strane omiljeni portretista bečkih dama iz visokog društva bio je slavljen, a sa druge, nailazio je na netrpeljivost i kritiku zbog neskrivenog erotizma.

Međutim, nikakve kritike ga nisu pokolebale.

Kritike i optužbe na račun Gustava Klimta

Reprodukcije njegovih dela danas su među najprodavanijima u svetu. Ne samo da je taj fantastični svet slika jedne dekadentne epohe, već je i dekadentni element njegovog crtačkog stila prokrčio put modernizmu.

Njegove tri slike Filozofija, Medicina i Prava, naručene za tavanicu Velike sale Univerziteta u Beču, izazvale su skandal zbog otvoreno seksualnog pristupa. Slike su napadnute od strane kritike jer je svaka lomila različite kulturne tabue, suprotstavljajući se zahtevu da se izrazi trijumf svetla nad mrakom, kao i običaju da se stvarnost ublažava te da se pokazuju samo njene svetle strane.

Pored ovoga, izazvale su i standardne optužbe za razvrat, sa kojima se Klimt često suočavao. Osamdeset sedam članova Univerziteta protestovalo je protiv murala. One nikada nisu izložene, a maja 1945. godine uništene su u požaru za vreme Drugog svetskog rata.

Adela Bloh – Bauer

Klimtovi portreti žena iz visokog društva omogućili su mu finansijsku nezavisnost, a među njima su svakako najpoznatija dva portreta Adele Bloh – Bauer, jedine koju je Klimt zvanično naslikao dva puta.

Žene u zlatu spadaju u najznačajnija dela njegovog stvaralaštva s početka veka, rastrzane između konzervativne tradicije kojoj su morale da se povinuju i početne borbe za emancipaciju žena. Smatra se da se njen lik takođe nalazi i na Klimtovoj toples verziji Judite, kao i na najpoznatijem njegovom delu Poljubac.

Ova dela pripadaju Zlatnom dobu Klimtovog stvaranja gde je karakteristična upotreba zlatnih listića.

Ciklus života

U svom poslednjem velikom zidnom radu, između 1905. i 1911. godine, Klimt prikazuje ciklus života.

Palata Stokle (Palais Stoclet) predstavlja jedan od najznačajnijih spomenika Art Nuvo (Art Nouveau) perioda. Na ukrašavanju ovog raskošnog doma bogatog belgijskog industrijalca, Klimt je sarađivao sa drugim umetnicima.

Adolf Stokle i njegova supruga Suzan Stivens, u vreme svog boravka u Beču, naručili su projekat za novu kuću u Briselu, od Bečke radionice Jozefa Hofmana i Gustava Klimta. Porudžbina je zahtevala zamenu starih stilova novim sa minimumom sredstava za maksimalnu funkcionalnost.

Ukrašavanje je trebalo da bude sprovedeno kroz simbiozu sa arhitekturom.

Klimt je sa svoje strane to i ilustrovao, odradivši trodelni mozaički friz za trpezariju, od mermera sa inkrustacijama od zlata, emajla, mermera, bisera i poludragog kamena, imajući u vidu da su Stokleovi bili strastveni kolekcionari pre svega budističke i indijske umetnosti.

Devet panela friza sadrži apstraktne motive, stilizovane i figurativne motive. Prikazano je uskovitlano Drvo života, ženska figura Iščekivanje i zagrljeni par Ispunjenje.

Klimt je napravio rad u prirodnoj veličini koristeći paus papir pričvršćen na mermerne ploče, a potom je crtež prenesen na kamen.

Stokle friz nalazi se na tri zida prostorije; dve veće figuralne sekcije nalaze se na suprotnim dugačkim zidovima, dok ih razdvaja manji, geomatrijski panel.

Drvo života, sa ukrasnim uvijenim granama, predstavlja centralni motiv. Uvijene grane stvaraju mitsku simboliku ukazujući na trajnost života. Grane se uvijaju, zaokreću i talasaju, stvarajući klupko jakih grana, dugih loza i osetljivih niti kao izraz životne kompleksnosti.

Kako grane dosežu nebo, drvo života je ukorenjeno duboko ispod zemlje, stvarajući tako vezu između nebesa i zemlje – koncept drveta života karakterističan za mnoge kulture, religije i ideologije.

Klimtovo Drvo života takođe stvara vezu sa podzemljem, označavajući konačni determinizam koji vlada nad svim živim stvarima, koje su rođene, razvijaju se, a potom se vraćaju u zemlju.

Drvo života označava u religiji drvo znanja koje povezuje Zemlju s nebom, a po Apokalipsi ono donosi spasenje neznabošcima i simbol je Zlatnog doba. Za Klimta drvo je simbol u kome se ujedinjuju njemu važni motivi, od cveta do žene, od smrti prirode do njenog ponovnog rođenja.

Dok je umetnik koristio mnoštvo simbola, zlatne boje i druge tehnike da predstavi magični svet, prisustvo jedine crne figure odvlači pažnju posmatrača sa centralnog dela slike. Crna ptica grabljivica zapravo je podsetnik da sve što ima svoj početak mora da ima i svoj kraj, uzimajući u obzir da je crna ptica simbol smrti u mnogim kulturama.

Devojka koja igra ispod drveta predstavlja Iščekivanje (prvobitni naziv bio je Plesačica), a zagrljeni par predstavlja Ispunjenje (prvobitno nazvano Zagrljaj). Ženska figura je očigledno inspirisana egipatskom umetnošću, uzimajući u obzir način na koji je prikazana (profil i položaj ruku zbog čega i izgleda kao da igra). Neki smatraju da ona zapravo ljubomorno posmatra zagrljeni par na suprotnoj strani.

Ispunjenje obnavlja temu iz Betovenovog friza i prethodi Poljupcu. Muškarac okrenut leđima štiti svoju ljubavnicu, ali kako je njegova glava navaljena na njeno rame oni se nalaze u istoj ravni.

Par je predstavljen na širokoj zlatnoj podlozi izdvajajući ih tako od obične, zemaljske ljubavi. Mnogi zato govore o simbolu jedinstva u ovom Klimtovom delu, dok je drugi tumače kao izraz muškog i ženskog – žensko izraženo na slici simboliše izdržljivost, negu i rast, dok je muško izraženo kroz upotrebu falične reprezentacije.

Klimt često oblicima predstavlja razliku između muškog i ženskog (naslikani su na odeći muškarca), pa bi preklapanja simbolizovala duhovno jedinstvo koje je par postigao. Postoje i oni koji sliku vide kao simboliku jedinstva čovekovih najvećih vrlina, snaga, mudrosti i lepote. Drvo koje se uzdiže predstavlja čovekovu večnu težnju da postane više, ali njegovi koreni su i dalje vezani za zemlju.

Kompleksnost i mnoštvo simbola učinilo je ovo delo jedno od Klimtovih najpoznatijih i najlepših. Klimt je svoja najveća dela stvorio u vreme promena i radikalnih ideja, i ta svojstva su očigledna u njegovim slikama.