Čarls Bukovski, kultna figura američke književnosti, pisac kratkih priča, pesnik i novinar.
Ono što je najvažnije je koliko dobro hodaš kroz vatru.
Čovek koji je svoje sirove emocije pretočene u reči slikao na platnu koje je za njega predstavljao Los Anđeles. Bez lažnog sjaja i lažnog moralisanja. Prikazao je mračnu stranu jednog od najsjajnijih gradova na svetu, opisujući ono što se većina trudila da ne vidi. Umesto bajkovitih opisa sjaja i glamura Los Anđelesa, on je dao opise podzemnih prolaza koji zaudaraju, stanica metroa, polusveta koji živi na ivici egzistencije.
U ovakvom okruženju je i sam živeo, pripadao mu veći deo života i ostvarivao odnose sa ljudima koji su u gradu u kom se svi snovi ostvaruju doživeli krah i ratovali sa sopstvenim demonima, srušenih snova i slomljenih srca u oblaku alkoholnih isparenja i duvanskog dima.
Takva surova, sirova i nemilosrdna realnost oblikovala je i iznedrila pisca čija dela su i danas aktuelna i nezaobilazna, Čarlsa Bukovskog.
Njegov otac bio je američki vojnik bez mnogo smisla za ostvarivanje zdravih porodičnih odnosa, tako da je mladi Čarls trpeo njegove batine gotovo na dnevnoj bazi. Majka Katarina Fet bila je bleda figura u porodici, bez ikakvog uticaja, tek nemi posmatrač svega što se dešavalo unutar porodičnog doma. Od najranijeg detinjstva Čarls se osećao kao gubitnik i to je od njega stvorilo osobenjaka koji se u velikoj meri okreće alkoholu, ali i knjigama.
Među piscima koje je Bukovski sa strašću čitao bili su Hemingvej, D.H.Lorens, Sinkler Luis… Ali, kao što je i sam rekao, jedan je pisac ostavio nesumnjivo na njega najveći utisak. Bio je to Džon Fante. Posle čitanja njegove knjige Upitaj prah počeo je drugačije da gleda na stvari.
Fante je bio moj Bog. Taj roman je doživotno uticao na moje pisanje.
Presudan trenutak u životu Čarlsa Bukovskog bilo je napuštanje roditeljskog doma i koledža, i to posle jedne žučne svađe sa svojim ocem koji mu je, pročitavši neke njegove priče, izbacio stvari na ulicu.
Od tog trenutka Bukovski će živeti radeći sitne poslove, opijajući se i ulazeći u veze sa ženama koje su bile deo miljea kome je sada i on pripadao, ali nastavljajući da piše.
Oženivši se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom časopisa Arlekin, počinje da radi u tom časopisu i tu i objavljuje neke svoje radove. Taj brak potrajao je samo dve godine i posle razvoda Bukovski se vraća radu u pošti, gde je radio pre venčanja sa Barbarom, i tamo će provesti narednih dvanaest godina. Sva iskustva iz tog doba pretočiće u knjigu jednostavnog naslova Pošta.
Tek šezdesetih godina njegova karijera kreće manje-više uzlaznom putanjom. Redovno objavljuje pesme u malim andergraund časopisima, piše kolumne, a prvu zbirku priča objaviće 1966. godine, a zatim sledi objavljivanje i dve zbirke pesama 1968. i 1969. godine.
Tokom tog perioda Bukovski je u vezi sa Frensis Din sa kojom dobija ćerku Marinu. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima i počinje da zadobija čitalačku publiku. Već 1970. godine Džon Martin, vlasnik izdavačke kuće, nudi mu mesečnu nadoknadu od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Tada Čarls Bukovski daje otkaz u pošti i taj deo života ostavlja iza sebe.
Iako je zbog svog neoprimitivnog stila, kako su nazivali njegovo pisanje, ostajao daleko od akademskih književnih krugova, dobijao je sve veću čitalačku publiku, posebno posle prikazivanja Hačfordovog dokumentarca Bukovski.
Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejgl, vlasnicu restorana zdrave hrane dvadeset pet godina mlađu od sebe, sa kojom će provesti ostatak života. Tada definitivno napušta stari način života pa memljive i oronule sobe zamenjuje lepo uređenom kućom sa bazenom u predgrađu San Pedra. Vozi crni BMW, otkriva mogućnosti računara, vodi računa o svojim mačkama i piše.
Društvo sumnjivih ljudi zamenio je druženjem sa Šonom Penom dok mu je i čuvena grupa U2 posvetila pesmu na koncertu u Los Anđelesu.
Početkom osamdesetih snimljen je italijanski film Priče o običnom ludilu po istoimenoj zbirci priča, a krajem te decenije snimljen je još jedan film ali za koji je ovog puta on napisao scenario: Barska mušica sa Mikijem Rurkom i Fej Danavej u glavnim ulogama.
Njegov poslednji roman je Palp na kome je radio skoro tri godine sa prekidima. Iako je voleo sve svoje knjige, Palp je za njega bio od posebnog značaja. To je jedina knjiga čiju je prvu verziju iznova napisao, jer mu se nije dopala.
Čarls Bukovski je bio i ostao jedinstven po mnogo čemu. Iako nije bio povezan sa ostalim piscima bit generacije smatra se jednim od najuticajnijih i najoriginalnijih pisaca tog doba.
Njegove knjige Bludni sin, Žene, Faktotum, Pošta, Zabeleške starog pokvarenjaka, Priče o običnom ludilu su bolno realne i sirove jer i sam život jeste takav, a junak većine njegovih knjiga, njegov alter-ego Henri Kinaski, ostaje simbol večite borbe čoveka sa društvene margine i najbolje pokazuje da čovek treba živeti ne odričući se svoje istinske strasti.
Za Bukovskog bilo je to pisanje. Kako god da je živeo nikada nije prestajao da piše.
Kao što je i sam rekao:
Ako nedelju dana ne pišem, razbolim se. Ne mogu da hodam, hvata me vrtoglavica, ležim u krevetu, povraćam. Moram da kucam. Kada bi mi odsekli ruke, kucao bih nogama.
Piše: Zorana Kostadinovski
[…] Извор. […]