Tehnološki razvoj, naučna dostignuća i modernizacija ljudskog društva bili su i ostali jedni od nosećih stubova žanra naučne fantastike. Čovek je oduvek bio fasciniran svojom potencijalnom budućnošću, svojim mestom i značajem u ovom sve većem kosmosu koji polako upoznaje.
Zato postojanje jednog književnog pravca, ili možda bolje rečeno pravca u umetnosti, koji je posvećen tome ne treba nikoga da začudi. Međutim, postavlja se pitanje – kako to da je, paradoksalno, najprodavanija i možda najuticajnija knjiga naučne fantastike upravo ona koja se minimalno bavila naukom i tehnologijom?
U pitanju je knjiga Dina (Dune).
Ovo je (kratka) priča o njoj, kao i o njenom autoru, čoveku po imenu Frenk Herbert.
Ko je Frenk Herbert?
Autor Dine rođen je 1920. godine kao Frenk Patrik Herbert Mlađi u Takomi, državi Vašington. Detinjstvo mladog Frenka nije bilo lako. U lošem okruženju porodice koja se raspadala, Frenk, po prirodi znatiželjan mladić, sa osamnaest godina beži od kuće kod svojih rođaka u grad Salem, gde je završio srednju školu. Ubrzo se zaposlio kao novinar, što će biti jedan od mnogih poslova kojim se bavio pre nego što je dostigao uspeh kao pisac.
Kako to obično biva, Herbertovo okruženje je dosta uticalo na njegov rad. Prirodna bogatstva i raznovrsnost Oregona će uticati na čoveka koji je voleo da provodi vreme u prirodi, dok će cvetanje Ere Vodolije sa svim njenim duhovnim i intelektualnim novinama ostaviti pečat na dela ovog pisca.
Uz to, Herbertova poznanstva i prijateljstva sa psiholozima, filozofima i mnogim autorima tog doba će takođe uticati na stvaralaštvo ovog, tada mladog, autora.
Herbert se još od pedesetih bavio pisanjem naučnofantastičnih priča, ali će prelomni trenutak u njegovoj karijeri doći 1959. Istražujući za svoj novi članak koji se bavio ekologijom pustinje, Herbert posećuje poznate Oregonske dine, velike peščare koje se prostiru kroz ovu državu. Iako članak nikada neće napisati, među ovim dinama Herbert će pronaći inspiraciju za svoj magnum opus.
Budućnost u romanu Dina – čovek ne sme biti zamenjen
Stupajući van okvira „tipičnog SF-a“, Herbert je odlučio da radnju svog romana Dina ne smesti u skoru budućnost nego u nepoznanicu daleku desetinama hiljada godina. Ovo je budućnost gde je naučni progres tabu, gde je tehnologija gotovo zabranjena, gde je glavno i jedino inteligentno biće u Vaseljeni – čovek. A čovek ne sme biti zamenjen.
Više hiljada godina pre početka radnje romana galaksija je gorela u međuzvezdanom ratu između ljudi i mašina. Ljudi su izašli kao pobednici iz ovog džihada, i kao takvi stvorili su novi aksiom – čovek ne sme biti zamenjen, mašinski bog logike je doživeo svoj kraj.
Stvorivši ovaj događaj, Herbert je vrlo efikasno zaobišao osnovne elemente većine SF romana i umesto napredne tehnologije dopustio da u svojoj viziji budućnosti vidi naprednog čoveka.
Život na pustinjskoj planeti Dini
Centralni motiv Herbertove knjige Dina je planeta po imenu Arakis – planeta koja je u potpunosti prekrivena pustinjskim peskom i stenjem, planeta koja je negostoljubiva za sav život sem za one najizdržljivije oblike, planeta koja je centar ljudskog društva daleke budućnosti – planeta drukčije znana kao Dina.
Naime, ovaj svet je izvor najbitnijeg resursa u kosmosu, i kao takav, on je najveći činilac u monopolu Galaktičkog carstva daleke budućnosti, feudalnog društva kojim upravljaju nekolicina velikih Kuća – drevnih dinastija koje vuku svoje poreklo još iz zaboravljenih kolevki ljudske civilizacije.
Kroz politička dejstva, intrige i manipulacije, jednoj od velikih Kuća će nepravedno biti dodeljen neugodni zadatak uprave nad planetom Dinom. Odatle počinje jedna velika i kompleksna kosmička epopeja koja je najmanje od svega puki naučnofantastični roman.
O čemu govori Dina?
Herbert je iskoristio ovu jaku unikatnu postavku kako bi iskrojio i predstavio mnoge svoje ideje i mišljenja – kao i svi dobri autori, uostalom – ali je kompleksnost istih nešto što je teško prevazići.
Ova kosmička saga je u sebe utkala mnoge stavove i strahove doba u kome je nastajala – od rastućeg značaja ekologije kao nauke, kontroverznih naučnih ideja tog doba, borbe za prava žena i manjina, renesanse psihoaktivnih supstanci, ratova oko najbitnijeg resursa koji pokreće svu mašineriju tadašnjeg društva, uzavrelih političkih tenzija između Zapada i Istoka i pojave oružja koje, konačno, može da uništi ljudski rod, preko mešanja raznih kulturnih i verskih tradicija, uključujući feudalnu Evropu, sve tri velike avramske religije (naročito islam), tradicije afričkih plemena i Zen budizma, sve do vanvremenskih mori ljudskog roda, pitanja moći, vlasti, rata, religije, vrednosti života, težine smrti, odnosa među ljudima, čovekovog i božjeg mesta u ovoj Vaseljeni.
Herbertov čovek
Stavljajući čoveka i samo čoveka na glavnu pozornicu svog dela, Herbert daje sliku bića koje je nalik Ničeovom nadčoveku – bez nepotrebne tehnologije koja bi ga sputavala, čovek se razvio kao telesno, umno i duhovno stvorenje, prevazišavši uske okvire onoga što mi danas smatramo za ljudsko biće. On je biće na putu, nešto što teži ka mnogo višem.
Herbertov čovek je veći od boga i manji od zrnca peska.
Uticaj Dine na umetnost
Uticaj Dine i njenih nastavaka na drugu polovinu dvadesetog veka i pop kulturu je nemerljiv – premda klasik žanra, ona je, ironično, u umovima mnogih ljudi ostala „još jedna“ SF knjiga. Sa druge strane, njena zaostavština govori glasnije nego ičiji glas. Veličinu i težinu ovog dela je možda prvi otkrio Alehandro Hodorovski, kultni čileanski režiser čiji su psihodelični filmovi potresali Zapad tokom sedamdesetih godina.
Još 1974. je ovaj režiser, u saradnji sa mnogim velikim umetnicima tog doba, hteo da snimi epski film baziran na Dini. Ambiciozni projekat koji je okupio mnoga zvučna imena kao što su Mebijus, Orson Vels, H.R. Giger, Mik Džeger, Karlhajnc Štokhauzen, Pink Flojd, pa čak i Salvador Dali (u ni manje ni više nego ulozi Cara galaksije!) je, nažalost propao, jer u to vreme nije postojao nijedan filmski studio koji je bio dovoljno odvažan da u potpunosti finansira takav projekat.
Međutim, zaostavština ovog nikad završenog filma je preživela – od kreacija za njega koja će kasnije na sumnjiv način završiti na setu Zvezdanih ratova – pa do tragičnog neuspelog pokušaja snimanja Dine pod režiserskom palicom Dejvida Linča – njegovog verovatno najneuspešnijeg filma i gorke rane do dana današnjeg.
Osim u kinematografiji, Dina je ostavila traga na literaturi (van samog, kao u samom SF žanru), muzici, slikarstvu, pa čak i društvenim, a kasnije i video-igrama.
Međutim, njen najveći uticaj je verovatno onaj koji je nemoguće izmeriti. Filozofija i ideje Frenka Herberta žive i dan-danas, trideset godina nakon njegove smrti. Iako saga o Dini nikada nije završena zbog prerane smrti pisca (planirana sedma, poslednja knjiga nije odmakla dalje od ranog nacrta), njen značaj nije ništa manji nego davne 1965. kada su ljudi po prvi put zakoračili kroz Herbertovu pustinju, plešući preko dina u hodu bez ritma kako ne bi uznemirili Tvorca.
