Dadaizam – umetnost koja ne podnosi umetnost

Zaista smešan koncept, ali umetnici istrajni u njemu uspeli su u jednom trenutku svojom umetnošću da potpuno negiraju umetnost. Nije poželjno razmišljati o paradoksu koji tada nastaje, postoji realna mogućnost da mozak odbije dalju saradnju, možda i zauvek, ali bez opasnosti po stradanje mentalnih funkcija bezbedno je reći da se takva umetnost zove dadaizam.

„Dada je želela da sruši obmanu razuma i da otkrije nerazuman poredak.“

Žan Arp

Na čemu se zasniva dadaizam?

Ime je dobila kako i zaslužuje – nasumičnim otvaranjem francusko-nemačkog rečnika i biranjem reči dada što znači drveni konjić. Takav jedan haotični čin, kao da obećava ono što će uslediti iz umetnosti pod tim imenom.

Posmatranjem produkta Prvog svetskog rata i svih oblika koje je taj rat doneo, umetnik prilazi svom delu sa krajnje morbidnim stavom. Ono što je do tada bilo lepo i umetnost više ne važi. Umetnik je postao antiumetnik, lepo se mora ismejati. Takođe, svojim otvorenim i izuzetno naglašenim antiburžujskim stavom, brzo ulazi u srce naroda i širi se po svim važnijim umetničkim centrima dvadesetog veka.

„Dadaista smatra da je neophodno ustati protiv umetnosti, zato što je on prozreo njenu prevaru kao modernog sigurnosnog ventila.“

Hulsenbek

Bilo da je u pitanju redimejd gde se predmeti iz svakodnevne upotrebe izlažu kao umetnička dela, ili možda asamblaž gde se gužva, razbija, različita ambalaža pa onda ponovo sklapa i ispravlja, ili možda slika na kojoj su Mona Lizi dodati uvijeni brkovi poruka je jasna: apsurd, apsurd i apsurd. Zar jedna civilizacija koja proždire samu sebe i sistematski uništava hiljadama godina ne zaslužuje da bude ismejana od strane umetnosti, njenog navodnog najlepšeg produkta?

„Naravno da zaslužuje“, kaže umetnik u drugoj deceniji dvadesetog veka. Potrebno je shvatiti da izlaganjem pisoara iz javnog wc-a, i nazivanjem tog  dela Fontana (Marsel Dišan) umetnik nije želeo da uvredi umetnost, on je samo izražavao stav da najlepši produkt jedne kulture koja dozvoli sebi da uđe u globalni rat, ili rat bilo koje vrste i zaslužuje da ima takve umetničke instalacije. Dada vrlo lako oblikuje svoje mesto i u drugim oblicima umetnosti.

„Diktat misli, u odsustvu svake racionalne kontrole.“

Andre Breton

U književnosti, umetnik veruje da je svest nešto neiskreno, lažno, skoro podmuklo. Podsvest je iskrena i zato se mora iskazati, načini za takvo iskazivanje su različiti, ali rezultati su impresivni, naglašavanje besmislenosti civilizacije bez prisustva racionalne misli. Neko bi se zapitao, koliko je jedan takav poduhvat zapravo i moguć? Neka sam prosudi iz sledećeg teksta Pisma iz rata, koji je napisao Žak Vaše:

„Uostalom,

UMETNOST ne postoji, bez sumnje — Dakle, izlišno je pevati o njoj — pa ipak! stvaramo umetnost — jer je to prosto tako — Well — šta se tu može?

Dakle, mi ne volimo ni UMETNOST, ni umetnike (dole Apoliner) I koliko je samo TOGRAT U PRAVU ŠTO UBIJA PESNIKA! — Pritom, budući da je neophodno isprati grlo sa malo kiseline ili starog lirizma, neka to bude brzim trzajem — jer lokomotive idu brzo.

Modernost isto tako dakle postojana i ubijana iz večeri u veče — Ne znamo za Malarmea, bez mržnje — ali on je mrtav — Ali više ne poznajemo ni Apolinera, ni Koktoa – Jer — Sumnjičimo ih da se isuviše svesno bave umetnošću, da olako prepravljaju romantizam uz pomoć telefonske žice, a da ne poznaju dinamo mašine. TE Zvezde se i dalje skidaju! — to je dosadno — a onda, ne govore li ponekad preozbiljno! Čovek koji veruje, radoznao je.

ALI POŠTO SU NEKI ROĐENI KAO GALAMDŽIJE…………………………………

Eh da — vidim dva načina da se sve ovo pokrene  — Formiranjem ličnog utiska uz pomoć plamenog sudara retkih reči — ne često, recite — ili pak crtanjem uglova, ili kvadrata očišćenih od osećanja — trenutnih, naravno — Ostavićemo Časnost logičnom — uz obavezu da nam protivureči — kao i svi drugi.

O APSURDNI BOŽE! — jer sve je protivurečnost — zar ne?“

Kasnije, u Njujorku, dada se stapa sa nadrealizmom i tada đavo odnosi svaku šalu.

Piše: Stevica Popović