Nije retkost u književnosti da se privatna pisma velikih pisaca objavljuju kao zbirka, dostupna svima. Floberova Pisma u tom smislu nisu nikakav izuzetak, ali jesu izuzetak u smislu da nam nude šansu da bolje upoznamo ovog pisca lično, jer se on svim silama trudio da u njegovom pisanju nema njega. U svojim delima želeo je da prikaže ono što on nije, da pruži različite perspektive od njegove i da se pripovedačev glas ne vidi ni u jednom trenutku.
Pisao je Lujzi Kole, svojoj ljubavi, ali i Igou, Bodleru, Mopasanu, Turgenjevu, Zoli, sa kojima je raspravljao o važnim književnim pitanjima.
Mnogo se o njegovim poetičkim stavovima može saznati iz ovih pisama. Nije voleo da sagledava književnost kroz epohe i pravce. Ljutio se što ga svrstavaju u realiste i što ga određuju kao jednog od njihovih najvećih predstavnika. Mopasanu, njegovom učeniku, piše: „Ne spominjite mi realizam, naturalizam ili eksperimentalno!“ Nije želeo da ga smatraju realistom jer nije smatrao da je prvi uslov umetnosti da slika verno.
Po njemu, glavno je težiti lepom, jer ružna stvarnost treba da bude samo daska odskočnica za uzdizanje na veću visinu.
Pisac romana nema prava da iznosi svoje mišljenje ni o čemu. Kako Flober smatra da pisac u svom delu treba da bude kao bog u svemiru, nevidljiv a svemoćan, pita da li je bog ikada izrekao svoje mišljenje. Umetnost koja se uzdigla iznad ličnih naklonosti i nervoznih osetljivosti – to je ono što Flober traži. Međutim, odlike realizma vidljive su u njegovom pisanju, posebno u slikanju, kako on kaže, ljudskih tipova, a ne posebnih ličnosti.
Floberovo najznačajnije delo svakako je Gospođa Bovari. „Moja jadna Bovari bez sumnje pati i plače u dvadeset sela u Francuskoj odjednom u ovom istom času“, piše on u jednom pismu. Dugo i naporno je radio na ovom delu, doterivao ga do savršenstva, mesece je provodio na već napisanoj stranici trudeći se da je stilski uobliči na najbolji mogući način.
Flober je jedan od onih pisaca koji smatraju da je naporan rad neophodan za nastajanje remek-dela. Naravno, talenat se mora imati, ali on ništa ne znači ukoliko se konstantno ne radi na njemu. U tom smislu i kaže: „Prepravljam ceo prvi deo Bovari. Kakva je pasja stvar ta proza! Nikad to nije gotovo; uvek ostaje da se nešto preradi.“ Problemi su ga čekali i kad je Gospođa Bovari izašla iz štampe. Sudilo mu se zbog ove knjige, ali je ipak uspeo da izbegne zatvor.
Vidi se kroz Floberova Pisma da je do kraja sumnjao u veličinu Gospođe Bovari i u svoje sposobnosti. Za njega su Homer i Šekspir dva genija književnosti koje je nemoguće dostići, a samo se savršenstvom stila može njima približiti. Dugo se protivio objavljivanju svojih dela, ali je na kraju ipak pristao da ona budu izdata.
Floberova Pisma sadrže i njegovu ljubavnu prepisku sa Lujzom Kole. Izjave ljubavi, nežne reči, ljubavne uspomene i sećanja čine ta pisma: „O, voli me, čuj, uvek, smatraj me za nabusitog, za ludaka, za sve što hoćeš, ali me i dalje voli, ostavi moje misli na miru. Šta ti one čine? Ne čine nikom zla, a možda čine dobra. Zar one, uostalom, kao svaka stvar, nemaju svoj razlog postojanja? Čemu služi korov? Kažu dobri ljudi; zašto raste? Pa zbog sebe samog, pobogu! A vi, zašto vi rastete?“
Floberova Pisma – citati
„Čovek nije ništa, delo je sve!“
„Ali neka da nebo da budem malo spokojan! Malo spokojstva, veliki bože, malo odmora; samo to, ne tražim sreću. Sreća je ogrtač crvene boje kome je postava od poderotina; kad hoćemo da se njome ogrnemo, sve raznese vetar, i mi ostajemo zapleteni u te hladne rite, za koje smo mislili da su tako tople.“
„Od cele politike samo jednu stvar razumem, a to je pobuna.“
„Ništa nije ozbiljno na svetu osim smeha.“
„Ako čovek hoće mirno da živi, treba da živi sam i da dobro zapuši sve svoje prozore, da ne bi vazduh iz sveta dopirao unutra.“
„Moj život, o kom sam mislio da bude tako lep, tako ponosan, tako širok, tako ljubavnički, biće kao i drugi, jednolik, smišljen, glup; svršiću prava, položiću ispite, pa ću posle otići da dostojanstveno završim, da živim u kakvom malom mestu u unutrašnjosti…“
„Moje znanje se ruši pred ženama. To je, istina, poglavlje u kome idući red uvek dokazuje čoveku da ništa nije razumeo od prethodnog.“
„Ne čitajte kao što čitaju deca, da se zabavite, ni kao što čitaju ambiciozni ljudi, da nešto naučite. Ne, čitajte da biste živeli.“
Mopasanu, njegovom učeniku…
Ili
Mopasanu, svom učeniku…?