Da li fotografsko pamćenje postoji?

Zamislite svoj život kao skup slika u albumu koje se pojavljuju sa izuzetnim detaljima kada su vam potrebne. Pamćenje je osnovni psihološki proces zajednički svim ljudima. Prilikom ovog procesa stvaramo ideju o sebi i o svetu oko nas. Bez pamćenja – ko bismo bili?

Senzorsko pamćenje

Postoje tri faze pamćenja: senzorsko, kratkoročno i dugoročno pamćenje.

Džordž Šperling odradio je eksperiment gde je grupi ljudi prikazivao skup slova i brojeva u trajanju od delića sekunde. Istraživanja koja su rađena pre ovog eksperimenta pokazala su da osobe mogu da se sete do pet simbola sa slike.

Šperling je eksperimentom želeo da pokaže kako i čulo sluha utiče na pamćenje. Drugi deo ispitivanja rađen je tako što je nakon prikaza slike predstavljen određeni ton. Ispitanici su potom prilikom slušanja visokog tona govorili šta se nalazilo u prvom redu slike, nakon srednjeg tona, ono što je bilo u srednjem redu i nakom niskog tona ono što je bilo u poslednjem redu. Tako je dokazao da je moguće zapamtiti do sedamdeset pet procenta svakog reda.

Psiholozi nazivaju vizuelno senzorsko pamćenje slikovitim pamćenjem. Takvo pamćenje čuva vizuelnu informaciju do jedne sekunde, dok pamćenje po sluhu čuva i do dve sekunde.

Fotografsko i eidetsko pamćenje

Fotografsko pamćenje opisano kao sposobnost prisećanja velikog broja detalja u vidu zamrznute slike zapravo u psihologiji ne postoji. Slično ovom, ali naučno dokazano, je vrsta pamćenja koja se nazivaeidetsko pamćenje.

Fenomen eidetskog pamćenja vezuje se za pojam senzorskog pamćenja.

Eidetičari mogu da nakon kratkog gledanja slike opišu šta su videli i to sa velikom preciznošću i tačnošću detalja. Zanimljivo je to što eidetičari govore u prezentu pri opisivanju slike kao da je ona još uvek ispred njihovih očiju. Fenomen eidetskog pamćenja ne poseduje više od pet do deset procenata dece, a još je ređe posle adolestencije. Smatra se da je ovo samo snažnija verzija kapaciteta vizuelizacije koju svi imamo.

Eidetsko pamćenje verovatno je izvor pojma fotografskog pamćenja, ali se od ovog popularnog fenomena bitno razlikuje:

1. Eidetske slike nestaju ubrzo nakon gledanja scene. Ne ostaju u memoriji duži vremenski period, traju od polovine sekunde do par minuta. Moguće je uništiti eidetsku sliku trepćući, ali nikada ne može biti preuzeta ponovo iz memorije.
2. Na eidetsku sliku utiče lična percepcija posmatrača, ona nije objektivna reprodukcija kao kada je fotografisana kamerom. Slika može da sadrži dodatke, propuste, pa će tako scene koje su najzanimljivije posmatraču biti reprodukovane sa najviše detalja.
3. Eidetičaru je potrebno više od delića sekunde da skenira sliku i zapamti detalje.
4. Osobe sa ovakvim pamćenjem ne mogu se služiti eidetskim slikama kako bi poboljšali svoje dugoročno pamćenje.
5. Prava eidetska slika se ne pomera dok pomerate oči i u istoj je boji kao original. Eidetičari nisu u stanju da kontrolišu koji deo slike nestaje, a koji ostaje vidljiv.

Kako se istražuje da li neko ima eidetsko pamćenje?

Postoje dve tehnike koje se koriste kako bi se utvrdilo da li osoba poseduje eidetsko pamćenje.

Prva tehnika je iluzija dubine. Ispitaniku se naizmenično pokazuju dve različite slike. Slike su dvodimenzionalne, sačinjene od sitnih tačkica i samo spojene dobijaju značenje u vidu trodimenzionalne slike.

Druga tehnika se sastoji od testa u kojem se zadaju dve slike u vremenskom razmaku. Potrebno je od te dve slike sklopiti treću koja bi bila isto dvodimenzionalna. Korišćenjem ove tehnike može se tačno utvrditi i koliko dugo eidetske slike ostaju u memoriji, kao i da li nova slika zamenjuje staru kao kod slikovitog pamćenja.

Postoji još jedna tehnika koja je korišćenja kako bi se proverilo koliko dece poseduje eidetsko pamćenje. Istraživanje je rađeno sa grupom dece nižih razreda koja su posmatrala ilustraciju iz knjige Alisa u zemlji čuda. Učenici su sliku posmatrali trideset sekundi. Nakon posmatranja slike deci su postavljena pitanja poput: „Koliko pruga se nalazi na repu mačke?” ili „Koliko se cvetova nalazi na najvišoj grani?”. Deca sa eidetskim pamćenjem mogla su tačno da odogovore na ova pitanja.

Poznati slučajevi eidetskog pamćenja

Prvom tehnikom, iluzije dubine, služio se Čarls Stromejer u slučaju Elizabet. Mlada devojka je tvrdila da se može setiti poezije napisane na stranom jeziku čije značenje nije razumela. Ispitivanja su rađena dva dana. Tokom prvog dana Stromejer je pokazao Elizabet aliku sa deset hiljada tačkica koje je ona posmatrala svojim levim okom. Narednog dana je pokazao drugu sliku sa deset hiljada tačkica koje je ona spojila sa slikom od prethodog dana i dobila trodimenizionalnu sliku za koju je tvrdila da vidi kako lebdi iznad površine.

Ovo je jedini slučaj fotograskog pamćenja, ali je pitanje koliko su testiranja validna s tim da se Čarls kasnije oženio sa Elizabet i da je ona odbila dalja testiranja.

Istraživanjima eidetskog pamćenja bavio se i Adrian de Grut proučavajuči sposobnosti šahovskih velemajstora čijem krugu je i sam pripadao. Istraživanjima se zaključilo da velemajstori ovog sporta mogu da zapamte kompleksne pozicije šahovskih figura na tabli i to potpunije nego obični igrači. Međutim, daljim testovima se zaključilo da su velemajstori samo razvili sposobnost organizacije određenih informacija.

Drugi test je rađen tako što su igrači morali da zapamte pozicije figura koje se nikada ne bi mogle dogoditi u pravoj igri. Prilikom ovog testa pamćenje velemajstora bilo je jednako pamćenju neprofesionalnih igrača.

Verovatno jedan od poznatijih slučajeva fotografskog pamćenja je slučaj Solomona Šereševskog, koga je novinar Aleksandar Luri jednostavno nazvao S. S. On je mogao savršeno da se seti čak sedamdeset reči ili brojeva predstavljenih jednom, i kasnije ih se priseti i u obrnutom redosledu. Koristio je tehniku u kojoj bi rasporedio objekte, u vidu informacija, duž Gorkijeve ulice i potom se vratio da pokupi jedan po jedan objekat.

Različita su shvatanja psihologa o ovom slučaju, većina smatra da je ovo primer dobro istreniranog, a ne fotografskog ili eidetskog pamćenja.

Svoje mesto u Ginisovoj knjizi rekorda dobio je Akira Haraguči za deklamovanje prvih 83 431 decimala broja pi.

Osobe koje boluju od autizma ili poseduju sineteziju imaju veću mogućnost da poseduju i fotografsko, odnosno eidetsko pamćenje.

Stiven Viltshir je jedna od takvih osoba, poznatiji je kao Ljudska kamera. Njemu je dovoljan samo jedan let helikopterom kako bi zapamtio veliki broj detalja i nacrtao panoramu grada i to samo prema sećanju. Švajcarska kompanija UBS uključila je Viltshira u svoj projekat i pozvala na obilazak Njujorka helikopterom. Leteo je dvadeset minuta, to mu je bilo dovoljno da nacrta 490 km² na papiru dužine od skoro 6 m.

Pored Viltshira treba pomenuti i Danijela Tama koji je poseduje neverovatne matematičke sposobnosti. Rešava brojne matematičke zadatke bez kalkuratora i pamti svaki svoj rezultat računanja. Ušao je u Ginisovu knjigu rekorda za deklamovanje prvih 22 514 decimala broja pi.

Izjavio je:

Kada množim brojeve zajedno, vidim dva oblika. Slika se počinje menjati i razvijati, a ostali oblici nestaju. To je odgovor, to je mentalna slika. To je kao matematika bez da mislim.

Pravi Kišni čovek Dastina Hofmana je Kim Pik. On je posedovao sposobnost pamćenja velike količine informacija. Mogao se prisetiti svake reči iz svake knjige koju je pročitao. Trebalo mu je samo 12 sekundi da pročita jednu stranicu, a svako oko može pročitati stranicu i nezavisno. Njemu nije bilo potrebno ni celih dva sata kako bi pročitao prosečnu knjigu, a prilikom čitanja pamti i do 98% informacija koje je primio.

Aurelien Hejman poseduje vrhunsko autobiografsko pamćenje. Seća se svih detalja iz svakog datuma, dok se većina ljudi seti do jedanaest događaja iz svake godine. Hejman kada govori o događajima može da opiše i tačno šta je nosio, jeo, pa čak i vremenske prognoze za taj dan.

Poznate ličnosti koje poseduju eidetsko pamćenje

Nikola Tesla je govorio kako nema problema sa pamćenjem celih knjiga. Doživljavao je i nasumične pojave zaslepljujućih bljeskova svetlosti praćene halucinacijama. Mogao je da se seti svog najranijeh detinjstva. Zamišljao je svoje pronalaske sa mnogo detalja i pre nego što bi počeo rad na njima.

Arturo Toskanini bio je italijanski dirigent koji je znao svaku notu za svaki instrument u 250 simfonija i reči i muziku za 100 opera. Tokom nastupa jednom sviraču se slomilo dugme na oboi, Toskanini se prvo zamislio, pa rekao:

U redu je, ta nota se ne pojavljuje u večerašnjem koncertu.

Istraživači su ovaj slučaj nazvali pravim eidetskim pamćenjem, kao da je dirigent u svom umu pregledao sve note i tako došao do zaključka da ta nota nije bila potrebna za tadašnji koncert.

Tedi Ruzvelt jedan od predsednika SAD-a mogao je da deklamuje celokupne novine, ali ne samo članke koji su se u njima nalazili. Takođe, umeo je brzo da čita: mogao je da čita dve do tri knjige dnevno.

Sergej Rahmanjinov, ruski pijanista, dirigent i kompozitor, verovatno je posedovao eidetsko pamćenje koje mu je služilo kako bi pamtio kompozicije izuzetnom brzinom. Ruski kompozitor Aleksander Siloti davo bi zahtevan posao Rahmanjinovom koji je morao da pamti kompozicije u potpunosti i bez greške u roku od dva dana.

Pojam fotografskog pamćenja u smislu da je moguće zapamtiti sliku koja se kasnije izvlači iz memorije i po volji se zurima i rotira kako bi se detaljno opisala nikada nije dokazano da postoji. Može se samo govoriti o eidetskom pamćenju i o primerima osoba koje imaju sposobnost da pamte veliki broj detalja.

Eidetsko pamćenje nastaje spontano i ne može se naučiti, ali se može istrenirati mozak da pamti više informacija i da ih lakse izvlači iz memorije. Ne postoji loše pamćenje samo ono na kome nije rađeno.