Najuticajniji umetnik 20. veka, Pablo Pikaso bio je harizmatičan isto koliko i talentovan. Izuzetna energija koju je posvećivao svom radu, poklapa se jedino sa energijom s kojom je tragao za ženama. Upravo žene igraju suštinsku, ali složenu ulogu u stvaralaštvu oca kubizma, izražavajući emocije, psihološki uvid i dramu ljudske egzistencije.
Ali priče iza lica u njegovim okvirima su znatno manje poznate.
Žene kao inspiracija
Poznati ženskaroš, kao i mnogi njegovi savremenici i prethodnici, imao je stotine ljubavnica. Ali njegove tehnike zavođenja bile su neobične, u najmanju ruku. Ako bi mu se dopala neka devojka, darovao bi joj zlatnu figuricu malog muškarca sa velikim falusom, kao znak da je želi. I to bi radio upravo pred svojom zakonitom ženom.
Vernost jednostavno nije bila u njegovoj prirodi.
Pikasov stav prema ženama opisan je kao šizofren – njegova osećanja oscilirala su između ekstremne nežnosti i nasilne mržnje. Ali ipak, bio je opsednut njima i nije mogao bez njih. Jedino je zahtevao da budu niže od njega i podređene. Taj dominantni stav odražavao se i u njegovoj poznatoj izjavi:
„Za mene postoje samo dve vrste žena – boginje i otirači.“
Koliki su uticaj imale žene na njegov rad (naročito njih sedam), govori i cena koju su platile kao njegove muze – dve su došle do mentalnog sloma, dve su izvršile samoubistvo.
Mladi Pikaso
Već sa svojih 13 godina krenuo je očevim stopama (takođe umetnik i učitelj umetnosti, Don Hoze Ruiz) – počeo je da posećuje bordele. Posle završene umetničke škole u Madridu, sa 19 godina otišao je u Pariz, sa dvojicom kolega slikara. Jedan od njih zaljubio se u devojku, ali nije bio u mogućnosti da konzumira ljubav. Izgleda da je Pikaso uskočio u tu kombinaciju, preoteo devojku, a skrhani kolega se ubio zbog toga.
Ta tragedija je upravo uticala na Pikasov Plavi period, unoseći svoju žalost prema drugu u niz melanholičnih radova.
U tom periodu, kratka romansa sa izvesnom Madelejn pomogla mu je da svet vidi u ružičastom. Iako nikada nije govorio o njoj, pronađena slika devojke u njegovom ateljeu govori o velikom uticaju na njegovu promenu u emociji, kao i boji. Na slici, umesto plave, prikazana je prezasićena narandžasta boja i svetliji, ružičasti tonovi.
A onda, 1904. godine, upoznao je Fernande Olivier.
Fernande Olivier (1881 – 1966)
Fernande je bila model umetnicima, upečatljivo crvene kose, bademastih očiju i pohotne figure. Sa njom se umetnik potpuno predao Ružičastom periodu, a naslikao je preko 60 njenih portreta.
Ta veza je bila bazirana na ljubomori od samog početka. Njoj je bilo zabranjeno da pozira drugim umetnicima, a sa njegovim sve većim uspehom, posesivnost je eskalirala, dolazeći do toga da ju je zaključavao u stanu. Iako je ona bila udata (pobegla je od muža koji ju je zlostavljao i promenila ime), njihova veza trajala je sve do 1912. godine, sve do raskida usled uzajamnog neverstva.
Ona je otišla italijanskom slikaru, a on je pronašao novu muzu.
Eva Gouel (1885 – 1915)
Pikaso se osvetio Fernande uz njenu prijateljicu, Marsel Hambert (Marcelle Humbert) – krhka, vitka mlada žena koju je nazvao Eva. Njihova veza bila je intenzivna, ali ga to nije sprečilo da nastavi sa udvaranjem drugim ženama.
Njena ličnost ostala je enigma, pošto postoje samo njene dve fotografije. Pikaso je nikada nije naslikao, ali joj je odao počast na nekoliko slika rečima Ma Jolie. Kada je Eva obolela od tuberkuloze 1915. godine, Pikaso je bio poražen. Međutim, to ga nije sprečilo da ima aferu sa izvesnom mladom Gabi, koju je prikazao u seriji intimnih slika i skica.
Nakon Evine smrti, Pikaso se nastanio u Rimu, gde je nastupao ruski balet.
Olga Khokhlova (1891 – 1955)
Ruska balerina Olga kojom je on bio očaran od prvog susreta, iako isprva nije želela da mu se podredi, na kraju je postala njegova žena 1918. godine i majka njegovog sina Paula.
Olga je prezirala Pikasov neugledni kubizam i tražila da bude prikazana na laskavi akademski način. Vodili su konfliktan život – Pikaso je bio nekonvencionalan i ravnodušan prema društvenom statusu, dok je ona pripadala buržoaziji, živela na visokoj nozi i bila patološki ljubomorna. Svakako je imala razloga za to.
Neispunjena, ogorčena zbog gubitka svoje karijere, muževljevo neverstvo, pre svega, dovelo ju je do nervnog sloma.
A Pikasovo slikarstvo ubrzo je bilo ispunjeno grotesknim, ženama iskrivljenog izgleda.
Pikaso je već 1927. godine započeo aferu sa Mari-Terez Volter, za koju je Olga saznala tek kada je Mari zatrudnela. Olga je uzela sina i otišla u Francusku, podnoseći zahtev za razvod. Međutim, Pikaso joj nikad nije dao razvod jer nije želeo da pola svog bogatstva dâ njoj. Do kraja svog života ostala je opsednuta njime, i trudila se da mu zagorča život koliko je to moguće.
Marie-Thérèse Walter (1909 – 1977)
Odlučan da pobegne iz Olginih kandži, Pikaso je na ulici upoznao prelepu devojku plave kose i ubrzo su postal ljubavnici. Kako je Mari imala tek 17 godina, a on 46, morali su da kriju svoju vezu do njenog punoletstva.
Pored njegove druge žene, Mari je bila njegova najtrajnija veza, možda i jedina koja ga je zaista usrećila. Njen lik je poznat kao jedno od njegovih najslavnijih dela. Kako je bila idealnih proporcija za njega i potčinjena, Pikaso ju je lako manipulisao da odgovara njegovim slikarskim i sklupturalnim senzibilitetima.
Njene slike, iako vrlo senzualne, ispunjene su nežnošću, koja je odsutna kod slika drugih žena. Mari mu je rodila ćerku Maju 1935. godine, ali to nije bilo dovoljno da ga zadrži. Ostavila ga je nakon što je izgubila njegovu ljubav od Dore Mar. Ostala mu je verna, iako je odbila njegovu bračnu ponudu posle Olgine smrti, a 1977. godine se obesila.
Njena statua se nalazi na Pikasovom grobu, kao simbol njegove večne ljubavi prema njoj.
Dora Maar (1907 – 1997)
Sa svojih 29 godina Jugoslovenka Dora Mar (rođena kao Henrite Teodora Marković) bila je skoro upola mlađa od Pikasa. Lepa i nadarena intelektualka, fotografkinja, slikarka i pesnikinja, bila je Pikasova privatna muza.
Svedok je stvaranja njegove čuvene Gernike, a i sama inspiracija i motivator – njene karakteristike raštrkane su kroz rad o tragediji rata i patnjama koje takav haos donosi nevinim civilima. Umetnik je naslikao desetine njenih portreta, prikazujući je uvek kao tužnu i uplakanu. Razlog tome smatralo se da je u njenoj nemogućnosti da ima decu.
Iako perspektivna fotografkinja, Dora se odrekla svoje karijere na insistiranje Pikasa i posvetila slikanju. Često je bila ismejavana od strane Pikasa za svoje slike, tvrdeći da ga ona kopira. Ipak, činjenica je da je ona uticala na umetnikov rad i da je nesebično delila ideje sa njim, ali kako je sama kazala, rezultat je uvek bio samo Pikaso.
Kada ju je zamenio 40 godina mlađom ljubavnicom, Dora je doživela mentalni slom i završila na psihijatriji. Napuštena od svih, u dubokoj depresiji, ostala mu je verna do kraja života. Iako je posedovala njegove predmete velikog bogatstva (slika Žena koja plače nađena u njenoj zaostavštini prodata je kasnije za 37 miliona franaka), umrla je siromašna i otuđena.
Françoise Gilot (rođena 1921)
U vreme okupacije 1943. godine upoznaje 21-godišnjakinju, slikarku Fransoa Žilo. Iako se nikada nisu venčali, imali su dvoje dece – sin Klod i kćerka Paloma. Za vreme njihove veze, zakonita žena Olga ju je često uznemiravala i fizički napadala.
Pikasove slike iz tog vremena najčešće su fokusirane na porodični život, a na mnogim ju je prikazivao kao nezainteresovanu majku za decu koja se igraju oko nje.
Nakon raskida, i uprkos njegovim naporima da je spreči, uspela je da objavi memoare Život s Pikasom i doživela veliki uspeh. Pikaso, osećajući da ga je izdala, do kraja života je odbijao da vidi svoju decu. Ona se preudala, postigla uspešnu slikarsku karijeru, objavljivala romane i radila kao učiteljica.
Jacqueline Roque (1926 – 1986)
Pikasov omiljeni model nakon toga bila je 27-godišnja Žaklin Rok koja ga je doživljavala kao božanstvo.
Posle Olgine smrti, oženio je Žaklin, i nastavio sa preljubama.
Za 20 godina njihove veze, stvorio je preko 200 njenih portreta, i to je bio period eksplozije njegove kreativnosti.
Posesivna Žaklin uspela je da ga otuđi od sveta, zabranila njegovoj deci da ga posete, negovala ga kada je dobio probleme sa prostatom, i bila kraj njega kada je umro. Nakon njegove smrti, aprila 1973. godine, ona se okrenula alkoholu, i usled nemogućnosti da podnese svet bez njega, upucala se 1986. godine.
Pored obožavanja žena i njegove nesposobnosti da živi bez njih, Pikaso je uspeo samo da donese bedu onima koji su ga voleli. Teško je onda ne složiti se sa Dorom Mar koja je jednom prilikom izjavila:
Kao umetnik možda si izvandredan, ali moralno govoreći, ti si bezvredan.
