5 ruskih pisaca o kojima vam nisu pričali u školi

Bez obzira na to kada ste tačno završili školu, Puškin, Ljermontov, Gorki, Jesenjin, Čehov, Tolstoj i Dostojevski imena su o kojima se diskutovalo na časovima jezika i književnosti. Poezija se učila napamet, o romanima pisani su opširni pismeni zadaci. Zastupljenost ruske književnosti na ovim prostorima nije samo zaslužena, već i tradicionalna.

Najsrećniji među nama tako su možda u školi mogli čuti i o Bulgakovu, Pasternaku, Ahmatovoj, Cvetajevoj i Nabokovu.

Ipak, budući da je za školsku lektiru vreme stalo 1984. godine objavljivanjem Pavićevog Hazarskog rečnika (i Kovačevićevog Balkanskog špijuna godinu ranije), a program nasleđen iz komunističkih vremena makar u segmentu svetske književnosti nije pretrpeo kardinalne izmene kasnijih godina, to je slučaj i sa ruskim autorima.

U nastavku navodimo 5 ruskih pisaca iz različitih epoha koji su zaslužili da za njih čujete, a do sada možda niste imali prilike.

Leonid Andrejev (Леонид Андреев)

Kad hiljade ubijaju jednog, znači, pobedio je taj jedan. (Priča o sedmoro obešenih)

Ovaj Tolstojev savremenik smatra se prvim ekspresionistom u ruskoj književnosti. Iako je karijeru započeo baveći se sudbinom malog čoveka, pod očiglednim uticajem autora realizma (uključujući Čehova, Tolstoja, ali i Dostojevskog), Andrejev je poznate teme posmatrao iz novog ugla, u novoj epohi.

Problem smrti, stanja ljudske duše u momentima krize, pesimizam, ispitivanje granice razuma, pitanja samoubistva i snage ljudske ličnosti čine okosnicu stvaralaštva Leonida Andrejeva.

„Andrejev je budio razum, budio je brigu za ljudske duše.” 

Zanimljivo je i to da je Andrejeva kao pisca otkrio Maksim Gorki, a kasnije ga odbacio zbog preteranog misticizma i pesimizma.

Pisao je drame, pripovetke, romane, definisao teatar panpsihizma — sve što se događa na sceni mora imati za cilj samo i jedino da prenese unutrašnji svet junaka. Ljudska misao, u svojim stradanjima, radostima i borbi, to je istinski junak savremenog života, smatrao je Andrejev.

U stvaralaštvu Andrejeva upadljiv je uticaj filozofije Šopenhauera, Ničea, Hartmana. Ovaj pisac stvara svoja najveća dela u trenutku opšte krize svesti, nove epohe, trenutka u kom Niče saopštava da je Bog umro. Upravo taj gubitak Boga postavlja čoveka o kom piše Andrejev pred lice Apsurda.

Ako vam je bio zanimljiv motiv idejnog ubistva u Zločinu i kazni, čitajte Misao Andrejeva. Ukoliko ste voleli Zapise iz podzemlja, pročitajte Moje zabeleške. Za ljubitelje likova poput Mefista, Volanda, đavola Ivana Karamazova, tu je roman Satanin dnevnik. Ili, jednostavno, nađite najbolju pripovetku Andrejeva, snažan odgovor na pitanje o smrtnoj kazni, Priču o sedmoro obešenih— poželećete da pročitate i sve ostalo.

Ivan Bunjin (Иван Бунин)

Niko ništa nije razumeo, jer se ljudi i dalje uglavnom čude i nikako ne žele da veruju u smrt. (Gospodin San Franciska)

Prvi ruski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, 1933. godine. Kao izraziti protivnik boljševika, 1920. napušta Sovjetski Savez, odlazi u Francusku i postaje jedan od najznačajnijih ruskih autora u emigraciji.

Svojim literarnim stilom Bunjin nastavlja utabanim stopama onoga što bismo nazvali klasičnom ruskom prozom u najlepšem smislu tih reči. Ukoliko ste čitali Tolstojeve pripovetke, Čehova ili Turgenjeva, Bunjin je svakako vredan vaše pažnje. Film Sunčanica Nikite Mihalkova rađen je po motivima dnevničkih zapisa i istoimene pripovetke ovog autora.

Gospodin iz San Franciska, Život Arsenjeva i zbirka pripovetki Tamni drvoredi spadaju u njegova najuspešnija dela.

Zbog svog glasnogovorništva protiv revolucije, koja je za Bunjina predstavljala samo krvavu igru zamene mesta, neka dela (poput Prokletih dana) u Rusiji su objavljena tek nakon perestrojke. Danas predstavlja obaveznu lektiru u svim ruskim školama.

Jevgenij Zamjatin (Евгений Замятин)

Ideal je tamo gde se više ništa ne događa. (Mi)

Pisac, publicista, književni kritičar i scenarista aktivan tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Definisao je neorealizam u književnosti, objasnivši da su se pisci-realisti bavili prikazivanjem stvarnosti vidljive golim okom, za raziku od pisaca-neorealista, koji su se bavili stvarnom realnošću, onom skrivenom iza površine života.

Iako vrlo angažovan u oblastima teorije prevođenja, književnog jezika, ritma u poeziji, čovek koji je uveo termin sintetizam u književnost i objasnio pojmove energije i entropije, u istoriji svetske književnosti ostaje zapamćen kao autor prvog antiutopijskog romana, Mi, objavljenog 1921.

Pišući o Jedinstvenoj Državi u dalekoj budućnosti, nastaloj nakon dvestogodišnjeg rata, u kojoj su ljudi nazvani po brojevima, žive u staklenim domovima, da bi se lakše motrilo na njih i neguju kult ličnosti vrhovnog vođe (zvanog Dobrotvor), Zamjatin upućuje jasnu kritiku ne samo sovjetskom totalitarizmu, već svim totalitarnim sistemima.

Savršeno društvo, o kom piše Zamjatin, propagira kolektivno umesto individualnog, razum umesto emocija i apsolutno nepostojanje privatnosti.

Roman je do 1988. bio zabranjen u Rusiji, a pisac je 1931. na Staljinovo pismeno odobrenje napustio Sovjetski Savez i trajno se odselio u Pariz.

Ukoliko su vam se dopali Hakslijev Divni, novi svet i Orvelov roman 1984, pročitajte roman Mi i saznajte od čega je sve počelo.

Ivan Viripajev (Иван Вырыпаев)

Kada voliš, uvek se valjaš po podu, jer ti zemlja izmiče ispod nogu. (Pijani)

Viripajev je savremeni dramski pisac, režiser, scenarista, aktivan od sredine devedesetih godina dvadesetog veka. Dobitnik je mnogih ruskih i međunarodnih nagrada za pozorišnu umetnost, među kojima su i nemačka nagrada za Najboljeg dramaturga 2009. i Čoveka godine u Poljskoj 2010.

Za drame Pijani i Iluzije dodeljena mu je nagrada Oleg Tabakov „Za talentovano i tvrdoglavo prikazivanje našeg života u novim dramskim oblicima.”

Viripajev podvlači da je u pozorišnoj umetnosti od izbora tema uvek važnija energija koja se prenosi na publiku, jer sjajno napisana drama može ostaviti loš utisak na gledaoca i izvesti ga iz sale pre kraja, a energija kojom se zarazi sala može i od amaterske predstave načiniti uspešnu.

Iako neupućenog čitaoca ovo može navesti na pretpostavku da su predstave Viripajeva vesele, lake i površne, Kiseonik, Grad u kojem sam ja, Iluzije, Snovi, Pijani bave se potragama savremene ličnosti za odgovorima na večita pitanja.

Problemi bliskosti, međuljudskih odnosa, životnih prioriteta, smisla postojanja, ljubavi, smrti, odnosa čoveka sa Bogom predstavljaju centralne teme ovog autora, često postavljene uz dosta humora, nenormativne leksike i modernе muzike—što povezivanje publike sa dramskim tekstom čini još intenzivnijim. To smo mi, ovde i sada, i šta da radimo s tim?

Viripajev nema običaj da daje interperetacije svojih tekstova, jer, kako smatra, svako u njima vidi ono što njega lično dotiče, a to nekada nema puno veze sa inicijalnom idejom autora. (Smisao je u tome da vidiš. To je sve. A ko šta vidi, to je već pitanje.)

U beogradskim pozorištima od njegovih drama igraju se Pijani u Ateljeu 212 i Iluzije u UK Vuk Karadžić, a u prevodu ga za sada možete čitati u LOM-ovoj zbirci Iluzije: Nove ruske drame, objavljenoj 2017.

Viktor Peljevin (Виктор Пелевин)

Vi mešate pojmove. Tragedija se ne dešava SA umetnikom ili mašinovođom, već U UMU umetnika ili mašinovođe. (Čapajev i Praznina)

Mišljenja književne kritike o stvaralaštvu Peljevina podeljena su, ali nesporno je njegovo mesto među najuticajnijim ruskim autorima današnjice. Teško je odrediti šta je tačno to što čini Peljevina tako primamljivim za čitalačku publiku.

Zbog svog skrivanja od medija, izbegavanja intervjua i odsustva sa društvenih mreža, jedno vreme su postojale teorije o tome da je Viktor Peljevin prosto pseudonim iza koga se krije možda čak i grupa autora.

Mimo nepresušnih aluzija i poigravanja sa istorijom ruske književnosti i sjajnog poznavanja duha svog naroda, Peljevin uspeva da uskladi gogoljevske fantazmagorične motive sa surovo verodostojnom slikom savremenog društva (kriminalci, biznismeni, političari, narkomani, programeri, junaci kompjuterskih igrica), koju prikazuje uz autentičan humor i ironiju.

Na sve ovo dodajte egzotične motive Dalekog Istoka i polemike o budističkoj filozofiji, i dobićete štivo koje vas vuče napred bez daha, iako niste sigurni kuda ste se zaputili, a na kraju uglavnom ni ne razumete gde ste stigli.

Bez obzira na lične preferencije, Peljevin je uspeo ono što retko kom autoru danas polazi za rukom— izgradio je svoj prepoznatljivi stil, pritom ne pišući krimi-romane i epsku fantastiku.

U prevodu na srpski možete čitati sva kapitalna dela Viktora Peljevina – Čapajev i Praznina, Život insekata, Omon Ra, Generation P. Za početnike su verovatno najbolje zbirke pripovetki, kao što je Sok od ananasa za divnu damu. Ukoliko vam se one svide — dobro došli u Peljevinov svet.