Čujete li nekad − što manje znaš, mirniji si? Da li je neznanje stvarno blagoslov? Da li je neznalicama lakše, ne vide li zaista patnju drugih, ne dotiču li ih malverzacije banaka, loša situacija, tuđa bolest i nemaština?
Jesmo li zaista slepi ili smo odlučili da ne vidimo?
Svakodnevno se srećemo sa najrazličitijim situacijama u kojima možemo videti neki problem, ako tako odlučimo, naravno. Prosjaci na ulicama − da li je naš problem njihova nemaština? Ljudi najčešće prođu okrenute glave.
Koliko vas je prestalo da jede brzu hranu i odreklo se gaziranih sokova samo zbog toga što je to loše po zdravlje? Šta je sa pušenjem? Kako reagujete kada na TV-u slušate doktore koji iznose rezultate istraživanja koja idu u prilog većoj smrtnosti pušača?
Međutim, šta se dešava kada se radi o problemima koji su globalnije prirode? Kada se radi o malverzacijama banaka, kada Vlada ne usvaja zakone koji se tiču bezbednosti i zdravlja? Ukoliko se jave pojedinci koji će i primetiti da tu negde postoji problem, hoće li reagovati (i zašto ne)? Šta je to što nas čini „slepima“ za stvari koje nam se ne dopadaju?
Radi se o voljnom slepilu (eng. willful blindness), pojavi da ćemo odabrati da ne vidimo nešto što nam se ne dopada, da ga ne primetimo i ne obradimo, jer samim tim taj problem ne postaje naš i ne izaziva nam nikakvo opterećenje ili osećanje nelagode. Ono što je neophodno naglasiti, uzrok voljnog slepila je u ljudskoj biologiji, u načinu na koji funkcionišemo. To nije karakteristika loših ljudi, već je fenomen koji važi za sve nas.
Naš mozak brže i lakše primećuje, obrađuje i pamti one informacije koje su nam poznate, koje nam idu u prilog i slažu se sa našom slikom o sebi kao dobroj, brižnoj, pametnoj, osvešćenoj osobi koje imponuju našem egu. Shodno tome, mi ćemo skoro automatski odlučiti da ne primećujemo sve one informacije koje su suprotne.
Zašto još?
Veliki problem se javlja u dodatna dva otežavajuća aspekta i svi oni važe za sve nas. Jedan je individualni, drugi kolektivni. Individualni se odnosi na to da kada sami primetimo neki problem, odlučićemo da ipak ne obratimo pažnju, ignorišemo ga i nastavimo dalje. Razlozi su mnogobrojni: lenjost, nesigurnost u svoje znanje, bojazan od reakcije drugih, strah od odbacivanja, manjak hrabrosti, želja da se uklopimo i ne odskačemo, sam osećaj koliko je (ne)bezbedno govoriti javno i otvoreno o problemima, činjenica da se dijalog ne ceni i ne poštuje…
Međutim, čak i kad se nađu pojedinci koji uspeju da savladaju sve ove teškoće i otvoreno nam ukažu na neke probleme ili stvari koje radimo loše govoreći nešto što nam se baš i ne sviđa, šta radimo? Proglasimo ih čudacima i ignorišemo to što govore. Kažemo: „Da je tako, zar mediji ne bi saopštili? Zar nas u školi ne bi to naučili?“
Tada niko ne misli o tome da su mediji cenzurisani i da postoje moćnici kojima nije u interesu da ljudi znaju istinu. Ne mislimo ni o tome da su i ljudi koji rade u medijima ipak ljudi, i da voljno slepilo važi i za njih.
Međutim, potpuno opravdan argument bi bio: zašto zapošljavamo sve te pametne, obrazovane, elokventne ljude ako od njih ne dobijamo mnogo? Radi se o tome da čak do 85 procenata ljudi koji primete neki problem na radnom mestu odluči da ne reaguje. Šta raditi onda kada u tih 85 procenata spadaju advokati, lekari i medicinsko osoblje, učitelji, političari, ekonomisti?
Ipak, svi smo ljudi i sve ovo važi za sve nas. Sigurno smo se nekad našli na obe strane − nekad smo primetili problem, ali smo odlučili da ga ne vidimo i ne odreagujemo, i sigurno smo nekad bili ti koji su ignorisali tuđe priče o stvarima koje nam se ne dopadaju.
Ali ako svi odlučimo da ćemo da budemo slepi jer je tako lakše, dokle ćemo stići? Iako je voljno slepilo fenomen koji važi za sve nas, daje li nam to pravo da mu se prepustimo? Kako se nosi sa nečim ovakvim?
Štaviše, vrlo je jednostavno. Dovoljno je imati toliko hrabrosti da se postavi pravo pitanje. „Jesmo li sigurni da je to najbolje što možemo? Imamo li neki drugi izbor?“
Postavljanjem pravog pitanja, drugi će shvatiti da nisu sami u svojim sumnjama što će im dati podršku da progovore. Jedan po jedan, svi će se slobodno javiti i uvideće se da su sumnje rasprostranjenije nego što je izgledalo na početku, kao i da svi u stvari vide isto, isto kao što su i odlučili da ga ne vide.
Tada se stvara pogodna atmosfera za dijalog koji može rezultirati velikim brojem novih rešenja, originalnih i potencijalno plodonosnih. Jer pokoravati se svojim strahovima i odlučiti se na slepilo ne znači biti slobodan i efikasan. Sloboda ne postoji ako je ne koristimo i problem se ne može rešiti ukoliko se ne prizna (ne vidi) da uopšte postoji.
Zbog toga, pre nego što počnemo kritikovati druge sledeći put, preispitajmo prvo sopstvena viđenja − koliko smo sami slepi? Kada spadamo u tih 85 posto koji će okrenuti glavu od problema i neće ga videti iako je tu? Za koje segmente života smo posebno slepi? Kako to utiče na nas i okolinu? Ukoliko želimo pozitivnu promenu, nekad je potrebno jako malo, poput dobrog pitanja kao podstrek. Ipak, ti moraš da budeš promena koju želiš da vidiš u svetu.
Piše: Darija Petrović
[…] Izvor: Kultiviši se […]
Neke stvari ne mozes videti dok ne zatvoris oci ….
Da, na odgovornost sam i mislila kada sam rekla da ima mnogo bitnijih stvari za resavanje problema :) Slazem se.
Hvala Vam na komentarima :)
Naravno!:) Vi jeste plemeniti izuzetak. Sve sto sam, nadam se, rekao bilo je usmereno na to da u situaciji gde se nikako ne prihvata odgovornost svako od nas neprestano mora da preispituje granice svoje nadleznosti za zeljenu promenu.Pitanja su dobar start, ali ne treba stati na tome.Postovanje!:)
Iako je Vasa pretpostavka tacna i sala mozda neslana, shvatam sta mislite. Mozda Vam sve ovo zvuci malo roze, ali imam potrebu da Vam naglasim, svesna sam vise stvari- prvenstveno da se ne ocekuje od mog teksta da promeni svet (niti ja to ocekujem), kao i da pravi problemi jesu van domasaja nasih ruku, i razumem sta zelite da kazete, nije postavljanje pitanja jedina stvar koja ce dovesti do promene-tu postoje mnogo bitnije stvari o kojima mozemo da diskutujemo ako imate potrebu, jer ja ipak politiku ovog portala smatram demokratskom :)
Moje tekstove pre dozivljavajte kao vodice, savete, pokusaj da svakom ukazem svima koji ih budu citali na nesto sto rade (verovatno nesvesno) a imali bi koristi kada bi to osvestili i vremenom izmenili. Ukoliko je konotacija ipak sveobuhvatnija, to je u cilju ostavljanja jaceg utiska.
Koliko god da Vam se nase drustvo cinilo konformiranim i autoritativnim, ipak smatram da je svaka inicijativa dobrodosla, pa makar to bilo i ukazivanje na probleme o kojima drugi cute. :)
Da li autorka zamislja svet u kome je promena nastupila prema ovom tekstu, pa se svi pitaju o razlozima voljnog slepila i podstrekuju druge da budu takva promena?
Mozda je moja sala malo neslana za entuzijasticnu psiholoskinju ili pedagoskinju na pocetku profesionalne karijere, sto autorka, pretpostavljam, jeste.
Ako je tako, ucinio sam to u svrhu plasticnog odgpvora protivpitanjem
Surov odgovor je sledeci: 15% koji predstavljaju nekonformiste u odnosu na voljno slepilo su plemenit izuzrtak koki je neprestano nadglasan u savremenoj tzv.demokratiji zasnovanoj na tome da su sve nedace koje autorku podstrekuju na pitanja zapravo problemi u tudjoj nadleznosti, a ne u nadleznosti bliznjih. To, spojeno sa inherentno losom prirodom coveka i konformizmom i autoritativnoscu, dovodi do toga da: 1) gledamo da ne vidimo ruku, pa se ponasamo da se to od nas ne trazi 2) ne vidimo ono sto vidimo, t.j. cetiri prsta i to saopstimo pre vremena, ako smo zaglibili da se to od nas trazi i 3) potvrdimo da vidimo pet koliko se od nas zahteva posto nas isprave elektrosokom ili nam saopste da toliko prstiju ima. Hvala Orvelu na materijalu za ovu parafrazu, a nacin da promena nastupi nije u pitanjima i pidstrecima i grupnoj podrsci, nego u poimanju da smo nadlezni da pruzimo resenje za konkretan problem i to i ucinimo, ako resenje imamo, a potpuno je svejedno sta vidimo i oko cega se pitamo.Ako je potrebno da vise ljudi ucestvuje, problem uzeti za notoran ne pitati ne obrazlagati.Ko nema resenja, svejedno je i sta vidi i sta ne vidi, bitno da ne smeta ili dela po nalogu onog sa resenjem.