Ako bi nekad i nekako trebalo da kažemo koji pisac nam prvo pada na pamet kad se spomene reč klasik, morali bismo da priznamo da je to Dostojevski, a među njegovim delima koja zaslužuju ovaj status, svakako i Zapisi iz podzemlja.
Sva dela ovog ruskog književnika mogu se svrstati u tu kategoriju klasika – dela koja bi bar jednom u životu trebalo pročitati jer zadiru u ono suštinsko ljudskog življenja. Zapisi iz podzemlja nisu izuzetak, a moglo bi se reći da se u ovoj knjizi anticipira sve ono što će svoj vrhunac naći u kasnijim radovima, poput Zločina i kazne i Braće Karamazovih.
Čovek nezadovoljan svetom u kom živi bori se sa njim, ali i sa samim sobom, na jedini način na koji ume. Borba čoveka je život sam, nikad do kraja dokučiv i saznatljiv, uvek paradoksalan i ambivalentan.
Zapisi iz podzemlja nastali su 1864. godine i mnogi upravo ovu knjigu određuju kao prvo egzistencijalističko delo. Od dana kad je nastala pa sve do danas utiče na velike pisce i velika dela. Niče, Kami, Sartr i Bulgakov su samo jedni od onih kod kojih se tragovi Dostojevskog kao ključni mogu pronaći.
To dovoljno govori o značaju ove nevelike knjige koja se nikako ne može lako okarakterisati, pa čak ni na onom osnovnom, žanrovskom, nivou.
Citati iz Zapisa iz podzemlja
„Ne samo što nisam umeo da postanem zao, nisam ja uopšte umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, čak ni insekt. I sad, eto, dovršavam život u budžaku, začikujući sebe zlobnom utehom koja ničemu ne služi: da pametan čovek ne može, zaista, ni da postane bilo šta; to može samo budala.“
„Ja, možda, žalim što sam za života malo šamara podelio.“
„Glavno je ovo: ma kako obrtao, uvek ispada da sam na prvom mestu ja kriv, i, što je najuvredljivije, kriv bez krivice, takoreći po zakonima prirode. Prvo, zato što sam pametniji od svih ljudi kojima sam okružen. (Stalno sam smatrao sebe za pametnijeg od svoje okoline i ponekad sam se, verujete li mi, čak i stideo zbog toga. U najmanju ruku, celog života sam gledao nekako u stranu, nisam mogao da gledam ljudima pravo u oči.) A zatim, kriv sam još i zato što bih, čak i kad bi u meni i bilo velikodušnosti, imao samo više muke od saznanja da je ta velikodušnost beskorisna.“
„Zar svestan čovek uopšte može sebe poštovati?“
„Jer zbilja, ako nekad zaista pronađu formulu svih naših htenja i ćudi, to jest: od čega one zavise, po kakvim se zakonima dešavaju, kako se šire, kuda streme u takvom i takvom slučaju, i tako dalje – to jest, pronađu pravu matematičku formulu – čovek će onda možda odmah prestati da hoće, sigurno će prestati. Kakva je slast hteti po tablicama?“
„Mislim da je najbolja karakteristika čoveka: biće na dve noge, i nezahvalno.“
„Pitam ja vas sada: šta se može očekivati od čoveka, od bića obdarenog tako čudnovatim osobinama? Zaspite ga svim zemaljskim dobrima, zagnjurite ga u sreću preko glave, da kao na vodi klobuci stanu iskakati na površinu sreće, dajte mu takvo ekonomsko blagostanje da ništa drugo ne mora da radi, osim da spava i jede kolače i brine se da se svetska istorija ne prekine – e, vidite, i tada će, taj isti čovek, iz puke nezahvalnosti i zbog paskvila učiniti neku gadost. Staviće na kocku čak i kolače i za inat će poželeti najštetniju glupost samo da bi sa svom tom pozitivnom razumnošću pomešao i svoj kobni fantastični element.“
„Neosporno je da čovek voli da gradi i da krči puteve. Ali zašto onda tako strasno voli i rušenje i haos?“
„Postoje u sećanju svakoga čoveka stvari koje on ne otkriva svima, već samo prijateljima. Postoje i takve stvari koje neće otkriti ni prijateljima, već samo sebi, i to u tajnosti. Naposletku, postoje i takve, koje se čovek boji i samome sebi da otkrije, a njih baš svaki pristojan čovek ima podosta. A ima još i ovo: ukoliko je čovek pristojniji, utoliko tih stvari više ima.“
„Svaki pristojan čovek našega doba mora biti kukavica i rob. To je njegovo – normalno stanje.“
„Jednom rečju, čovek je komično sazdan; u svemu je sadržan neki vic.“
„Što se tiče moga ličnog mišljenja, voleti samo blagostanje, nekako je i nepristojno. Ne znam da li je dobro ili rđavo ali – prebiti nešto poneki put, vrlo je prijatno.“
„Vi verujete u nerazrušivi kristalni dvorac, to jest u dvorac kojem ne smeš ni krišom isplaziti jezik. A ja se možda baš zbog toga i bojim te zgrade što je kristalna i večito trajna, i što joj ni krišom ne smeš isplaziti jezik.“
„Uostalom, znate li šta: ubeđen sam da se ovakav kao ja, ovakav podzemni čovek, mora držati na uzdi. Jer, premda je sposoban da presedi u podzemlju četrdeset godina, ipak, ako jednom izađe na svetlost – samo će govoriti, govoriti i govoriti.“
„Uzmimo slučaj da ostanemo sami sa sobom, bez knjiga, i odmah ćemo se zaplesti, izgubiti – nećemo znati kome da se pridružimo, čega da se pridržavamo, šta da volimo, šta da mrzimo, šta da poštujemo, šta da preziremo? Nama je čak teško i da budemo ljudi, ljudi sa pravim telom i pravom krvlju; svako od nas se toga stidi, smatra to za sramotu i upinje se da bude neki nepostojeći „opšti čovek“. Mi smo mrtvorođenčad; odavno se već ne rađamo od živih očeva, i to nam se sve više i više dopada.“
[…] Извор. […]