Uspeh je moderna opsesija koja vam može uništiti život

Jedan od najinspirativnijih ljudi današnjice, Džek Ma, vlasnik kompanije Alibaba iz Kine, vredne mnooogo milijardi dolara, može vam dati najbolje lekcije o tome šta je uspeh. Zaista, svaka njegova reč vraća nadu, obnavlja snagu, gura vas napred i tera da pokažete šta sve možete biti i učiniti, gde „stići i uteći i na strašnom mestu postojati“.

Ali, sa druge strane, Džek Ma ume da okrene i drugu stranu ploče. On će vam isto tako, sa drhtavim glasom, reći koliko ga je sve to koštalo i koliko žali što nije mogao da provede više vremena sa svojom porodicom na svom putu ka uspehu.

Izbor je težak.

Kako imperativ uspeha uništava naše živote?

Alan de Boton je čuveni pisac, sociolog i filozof čija dela su prevedena i na našem jeziku („Kako misliti više o seksu“, „Statusna zebnja“, „Kako Prust može promeniti tvoj život“ itd.), poput većine nas, kaže da najveći problem sa „krizama karijere“ doživljava u nedeljnim večerima kada se otvara jaz između njegovih očekivanja i realnosti i to se uvek završi sa glavom zabijenom  jastuk.

Poznat scenario?

Ali ovo, kaže de Boton, nije proizvod individualne krize. Ona je opšta, velika kriza ljudskog roda koja svoj koren ima u tome da je danas zaista lakše nego ikada ostvariti uspeh u nečemu, stvoriti uslove za dobar život.

Međutim, istovremeno je i teže nego ikada ostati spokojan, osećati se slobodno u odnosu na strah od neostvarenosti, od neiskorišćenosti potencijala, od karijernog neuspeha. A zašto je to tako? Zato, kaže de Boton, što smo okruženi snobovima!

Uspeh i snobizam uspešnih

Čitav svet misli da je snobizam britanski, iliti oksfordski fenomen, ali, (i nažalost) to nije istina. Snobizam je svuda oko nas. A snob je svako ko izdvoji jedan deo vaše ličnosti i samo na osnovu toga donosi zaključke o tome ko ste vi u celosti i koliko vredite.

Danas nema dominantnije vrste snobizma od poslovnog snobizma. Posle samo nekoliko minuta poznanstva sa nekim uvek usledi to ikonično pitanje 21. veka: „Čime se baviš?“ i od onoga što izgovorite u narednoj rečenici zavisi predstava koju će za čitavu budućnost vašeg poznanstva neko stvoriti o vama.

Suprotnost snobovima su naše majke – one koje nas vole bez obzira na to šta smo postigli. Ali, svako ima samo po jednu majku i čitav svet snobova koji prosuđuju, pa nam zato postaje toliko bitno koliko ćemo uspeha postići. Zato tonemo i u mračni svet materijalnih vrednosti.

Glavni razlog zašto danas ne možemo da budemo spokojni je u nečemu na prvi pogled lepom – u nadi koju svi imamo povodom naših karijera. Nikada ranije očekivanja od ljudi nisu bila toliko visoka. Rečeno nam je na mnogo načina da za nas nema ograničenja i da svako može postići sve što poželi. Više nema kastinskog sistema i svakom je otvoren put da se uzdigne do kraja društvene lestvice. Zvuči savršeno? Tu je i duh jednakosti bez hijerarhije, svet jednakih šansi za sve.

Ali tu je i zavist. Strašna, jeziva, razgnevljena zavist o kojoj se nerado priča, ali koje nikada nije bilo u ovoj meri.

Dok nam društvo govori sve češće i glasnije „ti to možeš“ naše samopouzdanje je na sve nižem nivou.

Sindrom godišnjica mature

A zavist je neraskidivo povezana sa duhom jednakih šansi za sve. Jer, ne možete biti ljubomorni na englesku kraljicu. Ona vam je previše strana, njena sudbina ni po čemu nije slična vašoj. Ali što vam je neko bliži po poreklu, po socijalnom statusu iz kojeg potiče, po obrazovanju ili po godinama verovatnoća da osetite zavist raste.

Zato su godišnjice mature neki od najstresnijih događaja. Ali, danas je čitav svet kao to društvo iz škole koje je naizgled imalo iste šanse kao i mi. Svi se danas isto oblače, jedu na istim mestima, slušaju istu muziku i gledaju iste programe. I zato što ne žive u kraljevskim palatama, svi ljudi koje na svakom koraku srećemo deluju nam kao neko poput nas, ali nam je istovremeno mnogo teže da im oprostimo uspeh veći od našeg.

Danas je jednako neverovatno da neko postane bogat poput Bila Gejtsa kao što je u 17. veku bilo neverovatno da jedan seljak postane kralj Francuske. Međutim, danas se to ne predstavlja tako. Danas nas sa svih strana ubeđuju da ako smo dovoljno uporni, dovoljno domišljati, dovoljno predani svi možemo postati bogati kao Bil Gejts. Iako je to čak i matematički nemoguće, osećamo obavezu da damo sve od sebe u toj nameri.

Istovremeno, dok nam društvo govori sve češće i glasnije „ti to možeš“ naše samopouzdanje je na sve nižem nivou.

Teror meritokratskog društva

U meritokratskim društvima, kakva su najbolje izražena u zapadnim metropolama i njihovim stanovnicima, pravilo je da ako imate snagu, veštinu, znanje i volju možete postati sve što želite. Tako izgledaju moderni veliki gradovi, sačinjeni od talentovanih ljudi iz provincije ili drugih država, koji su došli do ugleda i pozicija isključivo svojim zaslugama. I to zaista zvuči kao ideal, ostvarena utopija na zemlji.

ALI, ako verujete da u današnjem društvu svako ko je na vrhu i zaslužuje da se nalazi na vrhu, onda istovremeno morate verovati i da svako ko je na dnu zaslužuje da se nalazi na dnu. Neuspeh je, kao i uspeh, stvar zasluge.

Nekada su neupešni bili doživljavani kao nesrećni, tragični – danas, kao luzeri. Da li je, onda, meritokratski sistem dobar? Jeste, u teoriji i kao ideja, jer kako biste se protivili ideji da svakom bude dostupno da se uspne na lestvici u skladu sa svojim mogućnostima. U praksi, ipak, očekivati da na kraju svako dobije po zaslugama i nađe se tačno tamo gde zaslužuje je i dalje stvar utopije. Ko od nas može da sudi o nečijem uspehu ili neuspehu i ko se sme usuditi da tvrdi kako je svako dobio pravedni komad sreće i uspeha?

Da je rođen danas, Hamlet bi verovatno bio smatran luzerom i koga bi čudilo ako čuje da deca u školi upravo tako pišu o njemu u svojim sastavima. Nema tragičnih okolnosti, nema sudbinskih predodređenosti, nema dvoumljenja. Hamletovo biti ili ne biti danas je samo BITI, imperativ uspeha koji se ne dovodi u pitanje kao što se ne dovodi ni njegov smisao.

Glavno pitanje je u sledećem: čije glasove slušamo? Jesu li to naši unutrašnji glasovi ili poruke koje dolaze iz popularne kulture, iz novina, sa televizije?

Ništa nije loše u ideji uspeha. Jedino je bitno da budemo sigurni da je to naša, lična ideja. Verovatno da u svakom čoveku postoji urođena težnja za ostvarenjem, ali ona ne mora biti isključivo karijerna, isključivo meritokratska. Nju treba pronaći. Kada se sluša taj unutrašnji glas, put do uspeha je mnogo lakši. Jedino što se onda može desiti da u očima drugih vi ostajete luzer jer niste podelili njihovu predstavu o uspehu. Ali ako ste zaista uspeli u onome što je bio vaš pravi poziv koji ste iskreno osetili, znate i sami da vas zaista neće biti briga.

Piše: Dušan Stojanović