Kralj Lir na dve scene
Izvođenje Šekspirovog Kralja Lira možemo zamisliti na dve pozornice.
Na jednoj je čovek određen svojom titulom i identifikovan kroz svoje mesto u svetu. To je čovek sa maskom koja je više od ukrasa i društvene konvencije – maska postaje deo čoveka, štiti a zapravo proždire ono istinski ljudsko. Čovek postaje kralj, prosjak, dvoranin, prestolonaslednik, konjušar…
Na drugoj pozornici je čovek – ranjiv, egzistencijalno ugrožen, sitan, ophrvan patnjama u svetu u kome bogovi ćute, u kome nema nikakve metafizičke potvrde ni utehe.
Na prvoj pozornici je dvor, raskoš, spletke, uspinjanje na presto, pad sa prestola. Na toj sceni Lir objavljuje konkurs govorništva za tri svoje ćerke na temu ljubavi prema ocu.
Druga pozornica je prazna, samo pustinja i nebo koje besni, zamišljena planina sa koje će Gloster skočiti u zamišljeni ambis da bi kroz samoubistvo shvatio sebe i svet.
Komunikacija među scenama je nemoguća, akteri igraju igru „gluvih telefona“, pri čemu Lir udeljuje kazne za netačne odgovore – Kordeliji oduzima miraz, Kentu oduzima mesto na dvoru ne shvatajući da im zapravo ništa nije oduzeo, jer niko ništa nema, svi su samo igračke u rukama neminovnosti.
Na scenu stupa Luda
U jednom trenutku dve scene se spajaju. Čovek i maska čoveka, privatno i javno postaju jedno i svet počinje da sa urušava. Tada nastupa jedini posrednik među scenama – Luda.
Njegova pozicija je jedinstvena jer pripada svetu dvora u kome ima legitimno mesto dvorskog zabavljača i imunitet koji mu omogućava da govori istine zbog kojih neće biti kažnjen. On je tu da materijalizuje Lirove pogreške, da ukaže na propast koja će njegovog gospodara zadesiti, ali i da prevede Lira sa jedne pozornice na drugu.
I drugi likovi poseduju odlike Lude.
Luda je i sam Lir, ali njegovo ludilo postaje stvarno, on je jedini istinski ludak u komadu. Prerušeni Edgar je nezaštićen u svom glumljenom ludilu, koje postaje parodija na savremene ideje o opsednutosti demonima. Kent i Kordelija su takođe lude. Njihova želja da uvek govore istinu, potpuno protivna „pravilima igre“ na Lirovom dvoru, kvalifikuje ih na ovo mesto.
Svi pozitivni likovi se odlikuju nekim aspektom ludosti, ludila, ludiranja, ali Luda je jedini lik koji sve ove aspekte obuhvata. On će predvideti Lirovu tragičnu sudbinu kroz ironične, naizgled paradoksalne, a zapravo proročke iskaze. Luda će civilizaciji pretpostaviti svet životinja, uviđajući da su pravila koja vladaju u svetu paradoksalna i protivna prirodi
Luda je u stanju da preokrene uloge i da se postavi na kraljevo mesto jer shvata da su uloge uslovne. Kralj može postati prosjak, ono što ostaje je ništa koje pati. Uvodi princip relativizacije, kroz koji posmatra svet sa pozicije izopštenika iz društva.
Scena u pustari uvodi kralja-prosjaka i mudru Ludu. Dok nebo besni, kralj spoznaje istinu o sebi kao ubogom starcu, ostavljenom od ljudi i bogova, nagom i nezaštićenom, a Luda postaje dete koje treba žaliti što Lir oseća kao još jednu od patnji na koje je osuđen.
Luda vidi nesklad u svetu koji se preobražava u svet luda, ludaka i budala pre ponovnog uspostavljanja ravnoteže i razrešavanja tragičkog konflikta.
Čovek se dezintegriše, maske se skidaju i sa sobom povlače veliki deo onoga što se smatra identitetom. Ono što ostaje može se paradoksalno shvatiti samo kroz ludilo, kroz poništavanje sopstva u oluji koja predstavlja urušavanje ne samo jednog kraljevstva nego i celog sveta.
Iako se Luda nalazi na poziciji demistifikatora društvenih konvencija, scena sa suđenjem sestrama pokazuje da i Luda može preuzeti ulogu u „civilizacijskoj igri“ sudstva. U ovoj sceni sudije i tužilac su tri ludaka. Luda će nakratko učestvovati u suđenju a zatim ponovo spušta predmet sa uzvišenog na nisko rušeći prećutni dogovor među akterima – primećuje da optužena ćerka nije prisutna.
Ona vlada Lirovim kraljevstvom, pravi spletke, pohlepno prigrlivši moć još uvek se nalazi na onoj drugoj, konvencionalnoj pozornici, ali ne zadugo, točak neminovnosti će i nju uništiti.
Tragedija je nemogućna bez potpune svesti tragičkog junaka o svim aspektima njegove pogreške sa jedne, i tragičnog ustrojstva sveta koji se obrušava na glavu pojedinca, sa druge strane.
Svest o bezizlaznosti je ono što razdvaja tragediju od nesrećnog slučaja, a upravo Luda je Šekspiru bila neophodna da bi od hronike stvorio tragediju.
Luda ima specifičan zadatak: izvršava desakralizaciju vladara, pretvara kralja u prosjaka i ludaka i na kraju u čoveka koji savršeno razume ustrojstvo sveta u kome je zarobljen.
Cena spoznaje je sam život, ali drugog puta nama, veliki točak neminovnosti melje sve ispred sebe – kraljeve, princeze, ludake, sluge, dvorane. Kad se proces završi ostaje samo nekolicina slomljenih staraca koji čekaju da istrunu u pustari.
Ali Luda se ne nalazi među njima jer predstavlja mnogo više od pojedinca, postaje i ostaje princip paradoksalnog i mračnog univerzuma u kome gospodari samo jedan vladar – neminovnost.
