Mesto događanja: hotel Mažestik na Aveniji Kleber u Parizu.
Datum i vreme: 19. maj 1922. godine, negde oko pola sata posle ponoći.
Sidni i Vajolet Šif, bračni par iz Londona, inače pokrovitelji umetnosti i umetnika, organizovali su zabavu tog devetnaestog maja u čast Igora Stravinskog i Sergeja Djagiljeva. Sve je te noći obećavalo uspešnu zabavu u privatnoj sali Mažestika nedaleko od Trijumfalne kapije. Naročito je obećavao impresivan spisak gostiju čije su zvezde, pored Stravinskog i Djagiljeva, bili Pikaso, Prust i Džojs.
S punim pravom se moglo očekivati da to veče bude trijumf. Okupiti na istom mestu tako velika i važna imena umetnosti dvadesetog veka obećavalo je spektakl. Nesumnjivo je da su se gosti redom nadali da će svedočiti vrcavim i inspirativnim razgovorima sjajnih umetnika, da će njihov susret biti vredan istorije.
U stvarnosti je to bilo malo drugačije
Ono čemu su se gosti nadali bilo je da će pre svih dva pisca naći zajedničke teme, da će inspirisati jedan drugog i da će se upustiti u donekle spektakularnu razmenu mišljenja. Te su nade bile u najmanju ruku opravdane i osnovane, jer su pisci, činilo se, imali dosta toga zajedničkog.
Obojica su pisali o ličnim temama, crpli inspiraciju iz sopstvenog iskustva, stvarali likove veće od života. Osim toga, obojica su bili osvedočeni strastveni čitaoci i veliki modernisti, kao i društeni kritičari. Dakle, mislili su ostali gosti, spetakl je bio neminovan. Spektakl istina jesu dobili, ali ne onakav kakvom su se nadali.
Kako samo dolikuje takvim umetničim veličinama, ta noć postala je urbana legenda. Ne samo da se pouzdano ne zna šta se tačno desilo, već se o njoj toliko ispredalo da se cela noć čini fiktivnom. Svaki očevidac i svako ko se kasnije u društvu jednog očevica zadesio, imao je šta da kaže i pribeleži o toj famoznoj zabavi.
Njome su mnogo kasnije bile inspirisane čitave knjige, te je ona jedna od centralnih tema knjige Jedna noć u Mažestiku Ričarda Davenport-Hajnsa, kao i jednog dela knjige Zdravo, zbogom, zdravo Krejga Brauna. Čak se i Nabokov u jednom od svojih pisama Veri dotakao te večeri i onoga što se navodno desilo.
Zvezde uvek kasne
Braun piše kako je u vreme kad se ta zabava desila Prust bio poprilično nezainteresovan za zabave i široko društvo. Ipak, kako je njegova Sodoma i Gomora izašla nešto malo pre toga, Prust je bio zvučno ime i gospodin i gospođa Šif su neizostavno morali ugostiti jednu tako aktuelnu ličnost. Pozivnica je vešto formulisana, i više izvora navodi da je iz nje izostavljena činjenica da je i Džojs jedan od zvanica.
Postoji par stvari oko kojih se svi izvori slažu. Za početak, Džojs je kasnio i došao je pijan. Svoje stanje pravdao je time što nije sposoban, kako je tvrdio, da stupi međ uređeno društvo bilo kako drugačije nego kao vagabundo. U dva sata i trideset minuta posle ponoći napokon se pojavio i Prust, i to elegantno obučen. Zakasnio je više nego Džojs, kao istinska zvezda večeri. Priča se da je u to vreme već bio dobrano bolešljiv, a šest meseci nakon te zabave oprostio se od ovog sveta zauvek.
Zbog pozicije sedenja, Prust se najpre upustio u razgovor sa Stravinskim da bi ih u jednom trenutu prekinulo Džojsovo hrkanje. Dvojica pisaca bili su rivali, javnost je njihova dela stalno poredila, i to često u Prustovu korist. Stoga, verovatno ne bi bilo pogrešno pretpostaviti da je ovakvo ponašanje bila Džojsova mala provokacija.
Više verzija jednog događaja
Kako bilo, tu prestaje svaka smislena priča o tom susretu i kreću subjektivni utisci. Postoji više svedočanstava o toj večeri i svako se oslanja na sećanja koja su vrlo verovatno „okićena“ bujnom maštom. Svako je, čini se, na ono što je video nadogradio određeni fiktivni deo.
Dijalozi zvuče kao da su iz Uliksa i ima ih više. Džojsov prijatelj Artur Pauer preneo je jednu verziju tog famoznog razgovora.
Prust: Da li volite tartufe?
Džojs: Da, volim.
Navodno se razgovor na tome i završio. Vojvotkinja od Klermon-Tonera prenela je sledeći dijalog.
Prust: Nikada nisam pročitao Vaša dela, gospodine Džojs.
Džojs: Nikada nisam pročitao Vaša dela, gospodine Prust.
Nekoliko godina nakone te večeri, sam Džojs je Žaku Merkantonu ispričao da je Prust sve vreme pričao o vojvotkinjama, dok su njega ipak više zanimale njihove sobarice. Svom drugom prijatelju, Frenku Badženu, Džojs je pak ispričao kako se čitav razgovor sastojao isključivo od reči „ne“. Navodno, Prust ga je pitao da li poznaje nekog vojvodu, na šta je Džojs odgovorio sa ne. Domaćica zabave je onda pitala Prusta da li je pročitao određeni deo Uliksa, na šta je Prust takođe odgovorio sa ne. „Situacija je bila nemoguća,“ rekao je Džojs. „Prustov dan je tek počinjao. Moj je bio pri kraju.“
Sličnu priču preneo je i još jedan Džojsov prijatelj, s tim što on je on pak tvrdio da je Džojs sve vreme ćutao. Taj njegov gest trebalo je da bude tihi protest protiv očekivanja domaćina da će ovaj susret ući u legendu. Ironijom sudbine, upravo je Džojsovo ćutanje doprinelo legendi, tvrdi on. Pesnik Vilijam Karlos Vilijam, koji je takođe bio gost na toj zabavi, preneo je pak da je razgovor dva velikana više ličio razgovoru dva penzionera u Domu zdravlja.
Naime, Džojs se najpre požalio na svakodnevne glavobolje i na svoj loš vid. Na to se Prust požalio na svoj stomak koji ga je u tom momentu jako boleo. Obojica su iskoristila ovakve neprijatnosti kao izgovor da napuste zabavu, koja je za njih, čini se, bila najveća neprijatnost od svih. Džojs se čak požalio da ne zna da li će i to moći, jer mu zbog bolova treba neko da ga izvede.
Domaćin zabave, gospodin Šif, ipak je kasnije preneo kako se zabava nastavila u Prustovom stanu. Navodno, Prust je pozvao domaćine u svoj stan, a Džojs je uspeo da im se pridruži u taksiju nepozvan. Nakon što je zapalio cigaretu i otvorio prozor, što je Prustu smetalo, bilo je sigurno da on nije bio dobrodošao.
Šif je rekao da je Prust tada počeo da protestuje, ali svoje zamerke nikada nije uputio direktno Džojsu. Kada su stigli na Prustovu adresu, on je Džojsu velikodušno ponudio da ga taksi odvede kući i žurno pobegao uz stepenice u svoj stan sa gospođom Šif. Gospodina Šifa su ostavili da se postara da Džojs ipak krene svojoj kući, iako je on, kako kažu, bio raspoložen da nastavi zabavu.
Nakon što su se otarasili pripitog Džojsa, žurka se nastavila do zore.
Tresla se gora – rodio se miš. Bezveze.