Pisci koji su predvideli svoju smrt u svojim delima

Uglavnom smo svesni da je umetnik osetljivo biće koje posmatra, upoznaje, preispituje svet, menja ga, prepoznaje promene u društvu, a neretko ih i predviđa. Ali postojali su pisci koji su bez greške ne samo predvideli nego i u svojim delima ubili likove na identičan način i dali tačne opise toga kako će i sami završiti.

Disova utopljena duša

Vladislav Petković Dis bio je pesnik iracionalnog, podsvesnog, sumornog, setnog. Zanimljiva je  priča o njegovom nadimku – Dis, koji verovatno predstavlja skraćenicu njegovog imena (VlaDISlav), mada bilo je i onih koji su tvrdili da je pesnik preuzeo nadimak iz Danteove Božanstvene komedije, jer je tako nazvan jedan grad u Paklu.

Vladislav je bio izuzetno rodoljubiv pa je tako jedno vreme radio kao izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku. Pri povratku u Grčku, brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa.

Pesmu Utopljene duše koju je napisao i izdao 1911. godine, završio je stihovima:

Gledeći dugo taj magleni veo,

kamo se dani moji razasuše,

širi se pokrov velik, prostran, beo,

pod kojim leže utopljene duše.

Samo 6 godina nakon pisanja Utopljene duše, Dis je i sam postao jedna od njih.

Kišovo cveće zla

Danilo Kiš, naš veliki pisac, rođen je u Subotici, odrastao u Novom Sadu i Mađarskoj, studirao književnost u Beogradu, živeo u Parizu i na kraju sahranjen u Beogradu. Najpoznatija dela su mu Mansarda, Bašta, pepeo, Rani jadi: za decu i osetljive, Grobnica za Borisa Davidoviča...

U svojoj knjizi Enciklopedija mrtvih, u istoimenoj priči koja nosi i podnaslov Čitav život, Kiš kazuje da se junakinja, čiji odlazak u čudnovatu biblioteku pratimo, probudila iz sna i zapamtila očeve slike na kojima je jedan cvet, jedan neobičan cvet, nalik na neku golemu oljuštenu i raspuklu pomonadžu, ispresecanu tankim crvenim linijama poput kapilara. Bila je to mapa njegove bolesti, odnosno raka na plućima od kojeg je otac junakinje i preminuo.

Međutim, sam Danilo Kiš, umro je od raka pluća i lekari tvrde da je bolest izuzetno podsećala na cvet pomoranže, isto onaj koji je opisao u svojoj priči.

Bohumil sa petog sprata

Bohumil Hrabal, jedan je od najzačajnijih čeških pisaca 20. veka. Počeo je kao fizički radnik u čeličani, a do kraja života napisao je čak 50 dela od kojih su mnoga ekranizovana. Neka od najpoznatijih su Strogo kontrolisani vozovi i Selo moje malo, oba u režiji reditelja češkog novog talasa Jirži Menzela.

Tehnički najzanimljiviji roman mu je Časovi plesa za napredne i odrasle (ili u nekim prevodima Sati plesa za odrasle). Sastoji se od jedne jedine rečenice koja se proteže na oko 130 strana. U nekoliko svojih knjiga provlači motiv samoubistva glavnog junaka koji skače sa prozora petog sprata.

Početkom februara 1997, u 82. godini života, on leži na petom spratu jedne praške bolnice i u jednom trenutku odlučuje da ustane i otvori prozor. Svedoci kažu da je Hrabal samo pokušao da nahrani golubove i tom prilikom ispao kroz prozor. To možda lepše zvuči (ako smrt može biti lepa, pa još i da zvuči) nego priča o starcu koji se u poznim godinama baca sa prozora bolnice, ali sigurno je da je pisac izvršio samoubistvo upravo na isti način kao i njegovi junaci.

Konkretan razlog za to nije poznat.

Puška na Puškina

Puškin, otac moderne rukse književnosti, prvi je među ruskim piscima koji piše na narodnom jeziku. U mnogim svojim delima provlači motiv dvoboja što nije slučajno jer su za vreme njegovog života u Rusiji dvoboji bili vrlo česta pojava. Jedna od njegovih poznatijih priča o dvoboju je Hitac (naravno, pored poeme Evgenije Onjegin).

Veliki pisac je upravo i sam u jednom dvoboju poginuo. Puškin je 1837. optužio D’Antesa da se udvara njegovo ženi. D’Antes je pucao prvi i pogodio pisca u stomak. Puškin je pao, podigao se na kolena, uperio u protivnika i pokušao da opali. Pošto je pištolj bio mokar od snega, dozvolili su mu da ga zameni. Uperio je i ovaj put, ali samo je okrznuo D’Antesa. Nakon toga su pokušali da zacele Puškinovu ranu, ali dva dana kasnije, slavni pisac je preminuo.

Marina Abramović je jednom rekla: Umetnik mora da posmatra simbole svog dela kao znake za različite scenarije svoje smrti. Jer upravo su ti simboli ono što ga zaokuplja, čega se boji, ono što na neki način priželjkuje. A ponekad se desi da od istih tih simbola i strada.