Način na koji je Emil Hakl ispričao svoju priču o roditeljima i deci neće se dopasti svima. Ovo nije delo za one koji još veruju da književnost treba da služi za umirivanje duha dok san ne padne na oči i da udobno prekraćuje vreme između nekih mnogo ozbiljnijih stvari.
Hakl piše zanimljivo i duhovito, ali on ipak ne povlađuje slici sveta koju bi moderni konformisti hteli da izgrade za sebe.
Svest njegovih junaka je nemirna, životi su im nesređeni u sadašnjosti i haotični u prošlosti, a ni od budućnosti se ničemu posebnom ne nadaju. Mir i sreća za njih se nalaze u odustajanju od prevelikih zahteva i pomirenju sa svojom nesavršenom prirodom. Ili bi bar mogli u tome da se nađu, jer do pravog pomirenja ipak ne dolazi.
Ovo je priča o ocu i sinu koji lutajući od jedne do druge praške kafane pretresaju svoje živote. Dok ih pratimo po uskim ulicama Praga, kao da u svakoj reči koju izgovore i u svakom koraku koji naprave osećamo da ih možda za sobom vuče moćna senka Leopolda Bluma.
Uticaj Džojsa ovde je primetan i njega autor nije ni želeo da sakrije – uostalom, pisati o modernom svetu i prikazati sve krivudave puteve ljudske svesti posle Džojsa je teško uraditi na „nedžojsovski“ način.
Ni otac ni sin nisu naročito srećni u svojim životima. Veći deo razgovora koji međusobno vode kreće se oko žena u njihovim životima i ta se konverzacija vodi bez lažne pristojnosti, iskreno i nazivajući stvari pravim imenom. Otac ne može da prežali što nikada nije bio sa Japankom, a sin se hvali da je jednom bio sa Kineskinjom. Međutim, to nije isto.
Ova Haklova razglednica Praga nije ukrašena turističkim marketingom i blistavim katedralama. Prag njegovih junaka je Prag pabova, pivnica, zadimljenih kafana i žbunova u kojima se može uz razgovor mokriti. Ali ona može biti dobar vodič za iskustvo iz prve ruke uz pravog sagovornika.
Naravno, Prag je treći junak ove priče, grad van koga sin nikada ne bi mogao da živi, a iz koga otac povremeno odlazi samo kroz setna sećanja na svoje idealizovano detinjstvo u Zagrebu, Titovoj harizmi, ustaškoj nečovečnosti i ukusnim žganjcima, ćevapima, ćulbastiji.
Možda se čini da se otac u sedamdesetim i sin u četrdesetim godinama upoznaju tek tokom tog sparnog avgustovskog dana i da je previše kasno tek tada razbiti zid otuđenosti između njih. Međutim, njihova otuđenost nije ništa novo ni jedinstveno.
Otac i sin koji u tim godinama mogu provesti dan lutajući od kafane do kafane previše su slični jedan drugom da bi međusobno bili previše strani. Njihova otuđenost je opšta otuđenost ljudi jednih od drugih koja je stara koliko i čovečanstvo jer je u svojim najintimnijim nedoumicama, slabostima i ljubavima čovek uvek i neporecivo sam.
Roman O roditeljima i deci Emil Hakl je objavio 2003. godine, a 2008. po ovom romanu snimljen je i film na kom je sam autor radio kao koscenarista.
U prevodu Marije Ilić roman se nedavno pojavio na srpskom jeziku u izdanju Derete čime je i domaćim poštovaocima prave književnosti pružena prilika da uživaju u ovom izvanrednom romanu.
